Američko udruženje psihologa svake godine istražuje nivo stresa kod zaposlenih u različitim granama industrije i uticaj stresa na funkcionisanje zaposlenih na njihovim radnim mestima. Rezultati dubinskih istraživanja ukazuju na kontinuirani rast stresa koji ispitanici opisuju najvišim ponuđenim ocenama (od 1 do 10), a pričaju i o uzrocima, fizičkim simptomima, manifestacijama i posledicama stresa. Amerikance stres dovodi do ljutnje (42 %), umora (37 %), pomanjkanja interesa i motivacije (35 %), glavobolje (32 %), ali i do drugih posledica kao što su umanjeni apetit (17 %) i seksualni problemi (11 %).

Zanimljivo je da je u preseku petogodišnjih istraživanja svake godine novac prvi, posao drugi, a porodica četvrti najčešći navedeni uzročnik stresa. Svetska zdravstvena organizacija povećani nivo percepcije o stresu i stresa obeležava terminom „zdravstvena epidemija 21. veka“, a Richmond Hypnosis Center navodi podatak da svake dve sekunde sedam ljudi u svetu umre od posledica stresa. 110 miliona ljudi godišnje. Američki Nacionalni institut za bezbednost na poslu i zdravlje takođe tvrdi da je posao najveći uzročnik stresa. Prema njihovim istraživanjima, 80 % zaposlenih oseća određeni nivo stresa na poslu, a 26 % tvrdi da su često pod žestokim pritiskom stresa.

Kada je u pitanju uticaj stresa na funkcionisanje zaposlenih na radnim mestima, štete su direktne i teško merljive, ali procene su da stres koji najčešće izazivaju naporni saradnici, mlade galamdžije, bezobrazni kupci i rizični uslovi poslovnih ugovora kontinuirano uništava poslovnu energiju i kontinuirano šteti privredi.

Jedna budala s posla…

Da je u pitanju bilo kakav izazov savladiv kompjuterskom aplikacijom, preračunavanjem ili potrebom za drugačijom poslovnom strategijom, davno bi bio rešen. Međutim, muči nas nešto drugo, „jedna budala s posla“. Tako će vam prijatelj opisati promenjeno raspoloženje izazvano kratkim telefonskim razgovorom, premda niste ni pitali ko je to bio.

Ta „budala s posla“ je sve ovo o čemu Amerikanci pričaju nadugo i naširoko, nastojeći da utiču na efekte koje odnosi sa „budalama“ čine na naš posao i posledice koje utiču i na zdravlje i na posao. To je kod nas jednostavno, otkazi se uvek daju zbog „jedne budale s posla“, premda su odnosi sa ostatkom tima bili uredni. Ko bi trpeo budalu, ako ima imalo izbora da pobegne?

I ta budala zbog koje pametni gube razum (u „Ich formi“, svi su ljudi na svetu pametni), i ta budala ima svoju budalu, koja će joj začinjavati radno mesto i radne pobede, pa će i ta budala jednom zbog te svoje budale želeti da je nema, a možda neko od lanca budala padne u onu crnu brojku od 110 miliona godišnje koji su umrli od stresa koji je najčešće došao od posla. Novac i posao, dakle, to su motivi stresa koje ne amortizuju ljubav i porodica, koje ne uspeva da otkloni strast prema sportskim takmičenjima, meditacija ili kafanski program relaksiranja. Baš šteta, zar baš toliko ljudi mora umreti zbog jedne od budala iz lanca budala?

On brine i o nama i o firmi       

Realitetna terapija Williama Glassera tvrdi da su u suštini ljudskog postojanja sledeće potrebe:

  1. Potreba za preživljavanjem
  2. Potreba za ljubavlju i pripadanjem
  3. Potreba za moći
  4. Potreba za slobodom i
  5. Potreba za zabavom

Radno mesto obuhvata, kod različitih ljudi u različitim procentima, sve ove potrebe. Kada hoćemo da kažemo da nekoga jako volimo, onda kažemo da bismo život dali za tu osobu. Toliko, dakle, ispunjava, naše ostale potrebe, na primer, potrebu za ljubavlju i slobodom, da smo do te mere slatkorečivi da bismo mu poklonili potrebu za preživljavanjem. Ako 40 i više sati nedeljno provodite sa kolegom ili koleginicom, onda motivacijska konekcija za posao ne može biti samo zadovoljenje potrebe za platom, za preživljavanjem. U tom okruženju ljudi zadovoljavaju i ostale potrebe, neki potrebu za moći, neki potrebe za slobodom ili zabavom, a neki i potrebu za maženjem i pripadanjem. Što je takođe dozvoljeno, ako nije zabranjeno.

Kada pričaju o dobrim šefovima i dobrim poslovnim iskustvima, ljudi obično kažu da su u pitanju saradnici i šefovi koji su znali da brinu o ljudima i firmi. Tim redosledom. U takvim razgovorima nema priče o stresu i o budalama. Ili, ako ima, onda su budale puno manje nego u razgovorima obeleženim stresom. Reći će vam: „Ima budala, ali budala ima svuda…“. Sklad između poslovnog fokusa i brige o ljudima predstavlja mesto u kojem nema mesta stresu i budalama i čitavom nizu tragičnih posledica. Međutim, kako ga učiti? Kako ga primenjivati?

Uspeh otklanja glad, sreća otklanja žeđ      

Stres, nesumnjivo, ima mnogo veze sa budalama. Trčanje za poslom i novcem i stres novca i posla je potraga za uspehom, potraga za cipelama koje nam nisu potrebne i zaostavštinom deci koja će možda otići od nas, dok mi budemo trčali za njihovom tobožnjom srećom. Uspeh, novac, u pitanju su varljive varijable koje zadovoljavaju glad, Frojd bi razjasnio koju frustraciju i koju boljku iz kolevke. Uspeh zadovoljava glad, ali ne i žeđ. „Kako si“, to bi moralo da bude pitanje koje zadovoljava sve potrebe i otklanja svaki stres, ali prečesto na to pitanje odgovorimo: „A“, „A šta ja znam“, A jebiga, dobro je“.

Budala iz priče o stresu je budala koja se ujutro pogledala u ogledalo, zapljusnula hladnom vodom i odlučila provesti dan ratujući sa budalom. Zašto? Zato što nam ne odgovara nečija energija? Anksioznost i gorčina ima opravdanje – ako i samo ako vam je „budala s posla“ i verenik ili supružnik. Ako ste i u vezi – nije problem. Da se to bezbolno raskinuti. Gorčina svega ostalog je suluda.

S druge strane, pitanje „da li sam srećan“ mora biti važniji kriterijum godišnjeg razgovora sa samim sobom od bilo koje brojke koja će opravdavati trenutni angažman. Svi smo mi svoji i krojimo svoje sudbine. Pitanje je da li smo došli na posao da bismo preživljavali, da bismo se mazili, rasipali moć, živeli slobodu ili se zabavljali. Ne može se zauvek glumiti. Jedan hrvatski pozorišni genije kaže da je tuga pozorišta u tome da publika 30 godina gleda neke ljude – i ne zna ništa o njima. Raspakovati sopstvene potrebe, raspakovati sopstvene motive, razjasniti osobenost, razbistriti šta to želimo od posla, a onda brinuti o ljudima i o firmi. Komplikovano? Ne. Nije jednostavno, ali ni komplikovano. Nego taman.

Svi  smo mi srećni ili nesrećni zbog toga što smo mi sami. A budala kojom se opravdavamo je izmišljeni lik koji skriva jednu drugu budalu. Onu koju smo, dok smo se umivali, na tren oka videli u ogledalu. Pa pobegli, i odlučili misliti o drugim budalama.

Deluje da je tako lakše, ali od toga se, znate, umire.

Damir Delić Đuljić