Parafrazirajući zapažanje Ive Andrića o nekim drugim odnosima, slobodno možemo reći da osnivači pate zato što njihove organizacije nisu onakve kakve bi oni želeli da jesu, a organizacije pate zbog toga što su osnivači takvi kakvi jesu. Organizacije su u ovoj patnji nemoćne, ali osnivači nisu. Dok ne dođu do pravog rešenja, do prave promene, kroz mnoge bolesti prolaze, pa tako i kroz bolest koja se prepoznaje po simptomu koji se naziva „Rumenka”.

 

„Da znaš kakvog sam pronašao, sjajan tip, profesionalac, mlad a iskusan (ili iskusan al’ pun energije)… dogovaram se sa njim već mesecima i skoro sigurno će pristati. Samo da završi neki Mega projekat u Giga kompaniji. Puno traži, majku mu, ali ovakav vredi.” Ovo su reči iz usta osnivača koje prvo čuju oni koje dobro poznaje a vremenom i oni koje prepoznaje. Ako biste pošli u istraživanje detalja o tome kakav je taj kojeg je tražio i našao (Bože ti hvala, on je pristao), došli biste do jednostavne istine da on ima sve što osnivač ima i ima ono što osnivaču nedostaje. On ima sva znanja, snagu i karakteristike osnivača i, Bože ti hvala, sva znanja, mudrost i karakteristike koje osnivač nema. Znači, zna sve što on zna i zna sve što on ne zna, ume sve što on ume i ume sve što on ne ume… Razume i tržište i organizaciju i kreativan je i analitičan i istrajan i popustljiv kad treba… „Svi bi hteli biti Keri Grant, čak bih i ja hteo biti Keri Grant”, izgovorio je jednom prilikom Keri Grant.

 

Kad ga čujete da ovako zbori obavezno ne protivrečite, NIPOŠTO mu ne objašnjavajte da takav ne postoji, da su sva ovlašćenja u njegovim rukama, da jedino on zna šta se u organizaciji dešava (ma ne zna ni on, ali ’ajd’…) da ni najbolji vozač formule 1 ne može sa metalik fićom, pa i sa alu felnama, da pobedi u utrkama formula. Ne izgovarajte ništa logično i samorazumljivo. On je srećan što je Keri Grant pristao i sve što preostaje svima prema sebi dobronamernima je strpljenje. Ako ste daleko od njega, čekajte da ga opet sretnete, ako ste blizu i s njim radite prihvatite sporednu ulogu. I čekajte. Nekad samo mesec, dva… Ne više od šest. ’Ajd’ godinu dana… Sam će on prvo onima koje dobro poznaje a vremenom i onima koje prepoznaje reći:

„Gde samo nađoh onog „slepca?” ili

„Dobar je dobar, al’ za zeta je dobar.” ili

„Dobar je, al’ na pecanje da ga vodim, da gliste namešta.”

A sve se svodi na: „Kad sam ja Rumenku upoznao, kakva je to žena bila, mislio sam ona niti …BIP… niti …BIP…, al’ sad vidim bušna na sve strane” – improvizacija Zorana Radmilovića kao Radovana III (necenzurisanu verziju pogledajte na Youtube klip „Kad se setim kakva je bila“).

Šta se to desilo, priča li o istom čoveku? Zašto uspešan profesionalni menadžer postaje „slepac”, kandidat za zeta, za pomoćnika pecaroša? Zašto profesionalni menadžeri ne mogu da vode uspešne brzorastuće kompanije?

 

Ne može se dovoditi profesionalni menadžer u organizaciju koja je podešena po meri osnivača. U stvari, možete ga dovesti ali on tu ne može ništa da uradi. Ne zato što ne zna ili ne ume, nego zato što nema ovlašćenja da pokaže šta zna i ume. Ta ovlašćenja su kod osnivača i to znaju i on i oni koji su godinama uz njega. Bilo je već sijaset pokušaja da se osnivač od organizacije odvoji i organizacija od osnivača. „Rumenka” je samo jedna epizoda u španskoj seriji koja traje.

Zna li to profesionalni menadžer? Ako zna – zašto Keri Grant pristaje da igra Rumenku? U slučaju da je mlad, da još nije odigrao glavnu rolu u Hičkokovom „Sever-severozapad” – a zašto da ne – pod jedan, dobija izuzetno dobre uslove (plata, bonusi, kartica…), pod dva, eto još jedno zvučno ime u ionako bučnom CV. I po pravilu Keri Grant će širiti priču o Giga teatru, ne ide u prilog ni njemu istina da je igrao sporednu ulogu u provincijskom kulturno-umetničkom društvu. I tako će ga put kad-tad dovesti na „Sever-severozapad”. Ako je iskusan, pa ništa strašno – prevario ga blagoglagoljiv producent. A zbog ove epizode ionako neće izgubiti zaslužen Oskar za životno delo.

 

Znam da poneki od osnivača namerno režiraju ovakve predstave. Ne samo da bi pokazali i sebi i drugima da i oni žele promenu, da i oni žele da se organizacije odvoje od njih i oni od organizacija. Ili, ne daj Bože, da bi i sebi i drugima dokazali da se bez njih ne može. Ne. Nego zato što se još uvek boje ozbiljne promene, još uvek je ne žele, još uvek ih ne boli, još uvek im je lepo, još uvek im ne dopiru do ušiju (do mozga) iskrene reči – „Ovo nije više samo vaša zajebancija (namerno nema…BIP… i molim ma kog urednika da ga ne ubacuje) već od ovog živi 200 porodica.”

 

Sindrom „Rumenka” se javlja na putu sazrevanja organizacija kao jedan od mnogih tokom trajanja zablude da se stvari mogu dovesti u red samo odjednom i sve zajedno, i da sve što je manje od toga, truda vredno nije, sumnjivo je i otužno.

 

                                                                                           
Boris Vukić, partner ASEE



             Adizes Leadership Program   

 

              

Adizes Leadership Program je pravo mesto za sve one koje žele da povećaju nivo svoje menadžerske pismenosti.

Detaljnije o ALPu