Da li je dosta kapitala… Ili kažete ne, hvala?

 

Kapitalizam kao društveni sistem izrodio je zanat menadžera kakav danas znamo. Taj posao je evoluirao, kao i sam kapitalizam. Ne postoji jasna crta između istorijskih prekretnica i poznato je da je ropstvo opstalo u Americi sve do sredine 19. veka i da su se sukobili u tom trenutku vrlo zaostao robovlasnički i vrlo napredan kapitalistički društveni sistem.

Priznaćemo da nijedan drugi sistem kao kapitalizam nije uspeo da ostvari takav brz ekonomski napredak i promenu životnog standarda. U odnosu na milenijume trajanja robovlasništva, kapitalizam je i sada tinejdžer sa svojih par stotina godina postojanja. Ipak, burne promene su ga zadesile, glas mu mutirao (drugačije se obraća radničkoj klasi, koja skoro i da ne postoji u izvornom obliku), bubuljice samo iskaču (neki to zovu i krize), dok divlji brkovi koji rastu (bez rešenja da se i dalje ulepšava) govore koliko je kapitalizam već starmali. Naravno da se on menja, da komplikovanost ustupa mesto kompleksnosti, individualnost usamljenog kauboja zamenjena je vodovima specijalaca, dok se od menadžera očekuje sve više i više (da vodi, koučuje, obučava, motiviše, pere, pegla…). Koliko je to realno i koliko je moguće održati celinu i pri tome ići napred?

Quo vadis? Već smo dobro zagazili u 21. vek, tako da ne možemo više reći dobrodošli u 21. vek, jer smo već skoro 20 godina tu. Mnogi od nas su rođeni u 20. veku, neki ga pamte, a neki su učili o velikim krizama, još većim ratovima, velikim mitovima i još većim propastima tokom tih godina. U novo doba ušli smo spremni da ne ponovimo greške naših otaca.

I dok se društvo kretalo ka nekim novim horizontima, nekad napredujući brže, a nekad malo sporije u sociološkom smislu, za to vreme se kapitalizam kao ekonomski sistem držao svog pravca zasnovanog na privatnoj kontroli kapitala. Ovim su se samo produbljivale protivrečnosti koje nosi u sebi, a raspodelom da 1,5% stanovništva raspolaže sa 95% svetskog bogatstva svakako smo se više približili kastama u Indiji nego očekivanom socijalnom napretku ovog veka. Kapital je postao još pokretljiviji, fleksibilniji, zahtevniji i suroviji. Pošto se kapitalizam i zasniva na konkurenciji, on je lako izašao kao pobednik nad ponuđenim modelom socijalizma. Kapitalizam je umeo da se promoviše, na televiziji su se vrtele reklame pune novih modela automobila, vesele dečice i blistavih osmeha za koje je zaslužna baš zubna pasta XY. Socijalistička dogovorna ekonomija nije imala bilo kakve šanse da se dogovori ni sama sa sobom, tako da su drugovi pokazali da oni ne mogu da odvedu nigde drugde nego u totalitarizam, doduše obojen crveno. Onda, definitivnom propašću socijalizma kakvog smo spoznali, kapital dobija još veći zamah i veselo skakuće po svetu. Države, posebno siromašnije, željne da privuku strani kapital šarmiraju ga svojim podsticajnim merama kako bi moćan kapital oplodnjom postao još moćniji i tako još malo produbio jaz između bogatih i siromašnih. Kapitalu je skoro uvek bolje  „tamo negde preko“, jer je tamo izuzetno poželjna strana investicija, poput dogme izdignuta na tron „kreatora ili spasioca radnih mesta i bolji život svih građana“. I to sve dok firme kao Amazon ne plaćaju ni dolara poreza!

Ljudi sve manje vremena imaju za kulturu ili šire obrazovanje (obrazovanje koje je poželjno je jedino usko stručno). Neki delovi grada postaju đubrišta, a uobičajen posao, čak i odlazak do posla, blagi haos. Izvan posla se izazovi nastavljaju, gomilajući podatke koji više sluđuju nego što informišu. Imate mogućnost da znate sve: da je neki psihopata u Americi ubio 14 ljudi, za koliko je novca Ronaldo prešao u Juventus, ko je ko na fejsu, a ko u rialitiju, da je Zemlja ravna ploča… čekaj, čekaj… ravna ploča? Prema nekim podacima, čak 10% ljudi veruje u to, neki znaju i zabit gde je NASA snimila prevaru sletanja na Mesec. Ovo teoretski znači da sam sada došao u poziciju neslaganja sa 10% ljudi jer ovo ne mogu da prihvatim. Ipak, verujem u prosvećenost onih koji čitaju ovaj tekst. Dobro došli na put u srednji vek! Reperi nose kapuljače u stilu inkvizicije (dok imaju najnovije slušalice na ušima), Veliki brat menja velikog inkvizitora, a kvazi-naučnici nam otvaraju nove horizonte tvrdnjom da živimo na ploči. Nabildovani momci daju novo značanje pojmu „snaga argumenata“, a svako lepo ponašanje se shvata kao znak slabosti. Veseli kabrioleti i devojačke marame koje se vijore i kažu „vidi me, vidi me“, zamenjuju džipovi sa zatamnjenim staklima i porukom „ne gledaj me ni slučajno“. I da ne lamentiramo mnogo nad prošlim vremenima, to neće promeniti situaciju i samo će nam ostati veći izazov prilagođavanju vremenu u kom živimo.  

U celokupnoj situaciji jasno je da se sistem vrednosti menja. Promena sistema vrednosti vodi promeni ponašanja. Većina normalnih ljudi popušta pod svakodnevnim prisitkom i pravi neki svoj mikrokosmos. U skladu sa svojim trenutnim finansijama uživaju u pripadnosti nekoj grupaciji. Ljubitelji putovanja će ići na Havaje ili u Pržogrnce, a ljubitelji oldtajmera će vozili Jaguar D-type iz 1955. ili fiću iz 1969. Vaš kolega po pasiji može biti iz Italije, Kanade ili Brazila. Možete tražiti đuntu sa sitnim nutom kao u „Nacionalnoj klasi“ ili opisivati neko mesto gde ste bili i shvatili da je tu za vas energetski pupak sveta. Želja ljudi za pripadanjem i samoostvarenjem postaje sve jača, posebno kako se diže nivo opšteg životnog standarda. Priznaćemo da današnji čovek osrednjeg imovnog stanja živi bolje nego važan monarh pre nekoliko vekova. Nešto zbog napretka nauke i tehnike (npr. auto ili mikrotalasna pećnica), nešto zbog izobilja izbora (npr. dostupna raznovrsna ishrana iz svih krajeva sveta), nešto zbog napretka medicine, a nešto i zbog informisanja o šansama koje imamo. Nekada se težak rad podrazumevao za rad u šumi, a danas je to rad na snimanju novog spota. S obzirom da svako relativno lako može stići do nivoa primanja koji obezbeđuje puko preživljavanje, uz malo šansi da drastično napreduje toliko da promeni ekonomski sloj u kome se nalazi („kapitalističke kaste“) i veru da je stvoren za nešto bolje i da mu „baš to pripada“ (vrlo često čujemo tu formulaciju koja ne znači baš puno), dobijamo masu ljudi koja živi u svom svetu, često i virtuelnom. To je očigledno u vezi sa tim da svako želi da promeni svet, bez želje da promeni sebe. Lakše je naći okruženje koje odgovara našem sistemu vrendosti, nego prilagoditi sebe promeni. U zapadnim zemljama se sve više potencira posebnost pojedinca, dok zemlje kao što su Kina ekonomski gaze napred dajući prednost timskom radu. Zapadni svet gleda kratkoročnu korist prodajući pojedincu sve što prija samo telu: bogatstvo (često veštačkih) ukusa i divna jela začinjena emulgatorima, pilule da svarimo i omanje kamenje i baršunasto meki toalet papir da zaokružimo doživljaj. I sve nam treba sada i da deluje odmah!

Kada se osvrnemo na sve navedeno, u uvodu zadat domaći zadatak za sve one koji treba da nađu prave ljude, motivišu ih, podrže ih kada je potrebno i povedu ih do izvanrednih dostignuća, ima mamutsku dimenziju. U vremenu kada se zahteva kreativna destrukcija kao imperativ, previše je sličnih kompanija sa sličnom ponudom poslova, sličnim kvalitetom i cenama i sličnim idejama. Da li je naš zadatak da napravimo zadovoljstvo zaposlenih (kupca) ili uspeh zaposlenih (kupca)? Da li smo dovoljno sposobni da uradimo bilo šta od ovoga? I na dugi rok? Često se zaboravlja da pravi lideri prave nešto što traje. Možda je poslednjih godina pojam lidera potrošen stalnim prozivanjem, ili je čak precenjen, možda su očekivanja preterana, jer ta osoba sve više treba da liči na mađioničara koji će iz svog šešira vaditi nova poslovna rešenja umesto zečeva. Praviti razliku između zone zadovoljstva i razočarenja za prave lidere nije više dovoljno, potrebna je zona inspiracije i entuzijazma.

Dobrica Stevanović, generalni direktor Hahn Kolb Srbija, predavač na Adizes SEE Ledership Program

 


 

 

25 GODINA U 3 DANA
 

Ključna uloga organizacione strukture

„Ne radimo novu organizacionu strukturu zato što nemamo šta da radimo, pa eto ništa lakše nego da se malo igramo strukturom. Mi pokušavamo da rešimo neke probleme koje generiše stara struktura. Ti problemi zapravo i jesu prva grupa kriterijuma koji određuju kako novo rešenje treba da izgleda. Na primer – nejasna ovlašćenja, nerazvijene neke od funkcija, dobijanje naređenja od nekoliko šefova…“

„U pomodarskim strukturama matričnog ili procesnog tipa često se ne zna ko je odgovoran. U nekolicini organizacija u poslednje vreme sam upravo imao tu situaciju – da raščišćavam gomilu gde se nije znalo ko pije, a ko plaća.“

Zvezdan Horvat, iz članka „Kriterijumi za kreiranje organizacione strukture“

O strategijama razvoja kompanija, o viziji i timskom radu napisano je puno knjiga, održan je niz radionica. O tome kako adekvatna organizaciona struktura može da doprinese da ostvarite strateške ciljeve, unapredite timski rad i postignete veću odgovornost zaposlenih, malo se piše i govori.

SAZNAJTE VIŠE