Davnih dana, kolega menadžer iz jedne go-go firme u kojoj smo radili zajedno, reče da mi živimo pseće godine. Ništa ružno, naprotiv: godina iskustva u toj firmi bila je kao 7 godina na nekom drugom, manje izazovnom mestu. I bio je u pravu. Niko nije hteo da napusti takav izazovan (da ne upotrebim drugu reč) posao, iako je bilo na drugoj poljani zelenije trave (ako zelene dolarske novčanice podrazumevamo kao zelenilo). Često se radilo mnogo i dugo, a opet nije prošao dan bez bar malo zabave i neke nove fore. Uz to, verovali smo da smo najbolji. I bili smo!
Zašto sam napisao sve ovo? Sve priče o menadžerskom poslu i poslu uopšte sabijene u jedan mali pasus. Biti na pravom mestu u pravo vreme i raditi pravu stvar i zabavljati se pritom. Aha, pa gde to ima? Kod braće Grim? Mislim da pitanje treba da bude drugačije: da li smo se mi to negde zaista našli? Ili (se) još tražimo?
Volim da pravim paralele u poslu sa timskim sportovima, npr fudbal. Da li igrate u pravom timu? Ako pak mislite da menadžerski posao nije timski, onda razmislite o nekom drugom poslu. I to je sasvim u redu, u skladu sa onom krilaticom: ˝Love it, change it, or leave it˝. Ko ne voli ono što radi, može da pokuša nešto da promeni ili potraži sreću radeći nešto drugo. Negde sam pročitao da nije dobro porediti sport i posao, jer zaboga, u sportu ima previše adrenalina. Šta onda reći za neke koji porede tržišnu borbu i rat, zamislite samo kako tu vri od hormona. S druge strane, ko nema barem malo emocija u poslu i želje za pobedom, neće imati takav impuls ni u životu, sportu, ljubavi…Po principu: sedi drvo na drvo ili gde ga ostaviš, tu ga i nađeš. To je neko ko ne ume ni gotovu ideju da mazne, da ne govorimo da sam bude kreativan.
No, da se vratimo sportu. Od prašnjave poljane pa do svetskog prvenstva mnogi momci (a bogami i devojke) kotrljaju i udaraju loptu, u želji da njihovo malo pleme, koje se naziva tim, pobedi. Daaa…oni se preplaćeni zabavljači širokih narodnih masa, umišljene zvezde. Neki zaista jesu preplaćeni, ipak zamislite koliko je samo amatera željno uspeha i dokazivanja. I koliko gore da pobede i to potpuno besplatno. I koliko dečačića je otišlo kući krvavih kolena i praznih džepova, a opet toliko ponosnih na ostvarenu pobedu pre pola sata. I Mesi i Ronaldo su nekada bili neki od tih dečačića. Ali, kakvi! I siguran sam da i danas obojica još uvek rade ono što vole. A hiljade dece širom sveta dobija ime Ronaldo, sa nadom roditelja da će se bar malo te magije preneti i na njihovo dete, koje će budućim uspehom da reši svoju egzistenciju i cele familije (bliže i dalje).
U svakom sportu se jasno zna koji je najbolji, postoje jasna pravila i bodovanja, nije mnogo drugačije ni u menadžerskom poslu u tržišnoj ekonomiji. Naglašavam tržišnoj, jer u javnim preduzećima ne rade menadžeri nego aparatčici (čast izuzecima!) i takve ne ubrajam u profesionalne menadžere. Top menadžeri često mogu biti jeretici (npr. Stiv Džobs), izazivati kontroverze (npr. Frederik Tejlor) ili postavljati ˝domaći zadatak˝ za sve druge (npr. Džek Velč). Vrhunski timovi takođe to čine.
Sećam se situacije početkom davnih osamdesetih godina i kraljevskog kluba Real Madrid. Jedan od najbogatijih i najtrofejnijih klubova u istoriji igrao je utakmicu Kupa Španije sa nekim trećeligašem. Posle neizvesne borbe (da, favoriti moraju uvek da se dokazuju, a ne samo da se oslanjaju na papir) Real je slavio. I tada je nastala tuča u kojoj su mučeni trećeligaši dobili i batine. Kada su tadašnjeg trenera Reala pitali da li je dostojno da se igrači kraljevskog kluba tuku posle utakmice, on je dao sledeći odgovor: ˝Real je Real, bilo da se igra, bilo da se trči, bilo da se bije˝. U stvari, poruka je bila jasna – mi smo najbolji u svemu čega se prihvatimo. Apstahujmo deo koji se odnosi da li je nasilje u redu (svi se slažemo da nije), ovde je poenta da se pravi šampioni snalaze u svakoj situaciji i da fleksibilno razmišljaju.
Kako je sa menadžerima? Vrhunski menadžer mora da bude vrhunska ličnost sposobna da se sa svima nosi na jednakoj nozi. Od komunikacije sa profesorom univerziteta, analogija iz prethodnih rečenica o Realu: apstrahujemo deo koji se odnosi na relacije nastale nasiljem… (rekli bi neki akademski obrazovani ljudi), preko opšte komunikacije: zaboravimo deo koji se odnosi na tuču i hajde da… i do komunikacije začinjene ulicom: znači, carevi su ih razbili samo to nije topčina nego… Ili ovo više nije rečnik ulice, nego estrade, dođe mu na isto. Odgovornost menadžera je da bude razumljiv drugima, i da bude sposoban da komunicira na svakom nivou. Jer, samo tako može da motiviše druge, samim tim da motiviše i sebe, kroz ostvarene rezultate tima za koji je odgovoran.
Umesto da imamo potrebu za mirnim morem, treba postavljati pitanja. Umesto osećaja sigurnosti, predložiti ideju koja može i da propadne. Umesto sledbenika imati mikro-lidera na svakom radnom mestu i odvesti ljude gde ionako žele da idu. Tada ste na pravom mestu, pravo je vreme i radite pravu stvar. Ako se još i zabavljate pritom, onda imate pseće godine i onda se otvara prostor za veliki prasak.
Jedan od mojih dragih kolega, veteran u firmi, mlade pridošlice zove sinko ili mačak. I to zaista čini iz milošte i dobronamerno, a ne pežorativno. Parafraziraću ga za kraj (ili za novi početak).
A šta tebe okida sinko/ćerko (nepotrebno precrtati) ?
Ostavite komentar