Na tržištu radne snage jadikovke i kuknjave o nedostatku vozača, lekara, zavarivača, programera, stavile su u drugi plan hroničan nedostatak profesionalnih menadžera. I to je logično jer zbog deficita ovih prvih ćemo da propadnemo ili poboljevamo odmah. Zbog onih koji su sa nevericom pročitali prvu rečenicu jer znaju, ili su načuli, da je mnogo onih sa diplomom menadžera na birou službe za zapošljavanje, podvlačim da govorim o pismenim, iskusnim i odgovornim menadžerima koji se sa razlogom mogu nazivati profesionalni menadžeri.

Odgovor na pitanje „A zašto nema vozača, lekara…?“ veoma je jednostavan – „nema ih zato što su otišli“. Naučili su i ovladali svojim zanatom i otišli u neke druge srećnije zemlje gde se njihov rad više ceni i vrednuje. Kad govorimo o profesionalnim menadžerima, objašnjenje ne samo da nije tako jednostavno, već naprosto nije tačno.

Profesionalnih menadžera nema jer jednostavno u vremenima tranzicije nije ni bilo uslova da se razviju u dovoljnom broju za tržište koje će ih svakog dana biti sve gladnije i gladnije. Dozvolite mi da kompanije koje kod nas danas posluju grubo podelim na preduzetničke (koje pokrenuše osnivači), internacionalne (koje centrale imaju širom sveta) i javna preduzeća (koja su u vlasništu države ili gradova) i polako objasnim prethodno izrečenu tezu.

U preduzetničkim kompanijama nisu mogu naučiti menadžment jer osnivači nisu menadžeri već su preduzetnici. Samouki, kako znaju i umeju, bore se i sa tržištem i sa svojim zaposlenima, vode kompaniju na osnovu preduzetničkog njuha a ne planova; umesto godišnjih razgovora imaju periodične izlive kritike (upotrebih najblažu konstrukciju) ili hvalospeva, ređe; umesto da čitaju izveštaje slušaju usmene raporte koje zaborave, kad i odluče da kolegijume vode onda ih bez zapisnika završavaju sa dogovorom da sprovedu ono što su se prošli put dogovorili…

Uvek se iznova veselim prilici da odgovaram osnivačima, nakon prvog susreta sa „top menadžmentom“ njihovih kompanija, na pitanje „Kakvi su ovi moji?“ odgovorom „Ko ih je menadžerima pravio – odlični su“. Izuzeci postoje, retki su i mogu se pronaći među onim osnivačima koji su pokrenuli kompanije kao direktori ili rukovodioci u nekada velikim sistemima koji su se u tranziciji urušli. Oni su iskoristili veze i poznanstva, ali i menadžerska znanja iz tih sistema i vodli su svoje kompanije planirajući i razvijajući svoje saradnike.

Na ovo treba još dodati i one retke koji su imali ozbiljne principale u razvijenom svetu i koji su ih prosto naterali da se ne ponašaju na način na početku pasusa opisan. Nakon godina u kojem su bili poput starmalog deteta i  one su izrasle u ozbiljno vođene kompanije. Ove dve situacije je bilo ali, na žalost, u manjem obimu i nedovoljno da bi se razvilo dovoljno pismenih i odgovornih menadžera za potrebe tržišta.

O javnim preduzećima, bila ona javna komunalna ili samo javna, ne vredi puno trošiti slova. U najvećoj meri tu se ništa (dobro) nije moglo naučiti pa ni zanat menadžerski. Svi ti sistemi su efektivni jer konkurenciju nemaju pa u stanovima i kućama imamo vode, struje, gasa, đubre nam odnose…  jer nema ko drugi to da radi ali su isto tako i neefikasni. Podsetiću da je definicija efikasnosti – obezbediti da se uloži minimalno potrebni resursi – vreme, energija, ljudi… i time se bavi odgovoran menadžment. Ima li viška zaposlenih i kojim je sve aktivnostima, većini (izvinite izuzeci) zaposlenih ispunjen radni dan, ostavljam čitaocu da proceni.

Internacionalne kompanije koje su došle u zemlje u tranziciji jesu, od svih pobrojanih kompanija, najbolje mesto da se spoznaju tajne menadžerskog zanata. U mnogima, jer sem proizvodnog donosile su i svoj menadžerski „know how“. Nije idealno, zbog kulturoloških razlika i u ponekima ne baš „prve menadžment lige“ koju postaviše, ali ipak dovoljno dobro mesto za one koje su voljni da menadžment nauče.

Ali, ni u svim internacionalkama nije se moglo ovladati menadžerskim veštinama. Neke od njih su poslovale, bojim se, sve ih je više koje posluju, kao pogoni u kojem su menadžeri ustvari predradnici koji nadgledaju radnike koji „štrikaju“ bilo na šivaćim mašinama bilo na savremenim računarima. Ovi predradnici naučiše od celog menadžmenta samo kako da izveštavaju. Ako ni zbog čeg drugog, zbog očekivano malog broja inostranih kompanija, nije se razvilo dovoljno profesionalnih menadžera za potrebe tržišta. Oni koji su bili najbolji izvezeni su u druge zemlje unutar koorporacije u kojoj rade.

Što se tiče prilike za teorijsko ovladavanje menažerskim alatima situacija ništa nije bolja nego u prethodno opisanom praktičnom delu. Postoji par fakulteta gde se može o menadžmentu ozbiljno učiti. Napisah učiti a ne naučiti jer mi uvek kod ove teme jedno pitanje lebdi u vazduhu – mogu li se u kasnim tinejdžerskim godinama, bez radnog iskustva, razumeti tajne menadžerskog zanata. Isto tako, puno je ustanova koji u svom imenu imaju reč „menadžment“, koriste je u propagandne svrhe i prava je sreća kad ispred ili iza ove reči imaju i dodatke – „finansijski…“, „… u turizmu“, „marketing…“ pa decu uče finansijama, turizmu, marketingu… i onda ta deca ne moraju da čekaju oglas u kojem će se pojaviti tražnja za radnim mestom „direktor pripravnik“.

Situaciju sa pripremom menadžera u poslednjih nekoliko godina popravlja nekoliko regionalnih menadžment i liderskih programa gde se kontinuirano obučavaju ljudi koji imaju poslovno iskustvo. No i njih je nedovoljno spram potreba tržišta koje će sve više rasti.

Dakle, na ovako neveselo stanje sa stanovišta ponude pismenih menadžera na strani ponude interesovanje, rekoh, raste i biće sve veće. Biologija čini svoje, i preduzetničke kompanije koje broje decenije od osnivanja, nemaju izbora ili će se načinom vođenja osloboditi od svojih osnivača ili će sa njihovim odlaskom nestati i one. I kad smo kod toga konstatacija da, sem onih koji žele da budu pismeni i ozbiljni menadžeri, pojavljuju se i oni koji moraju da se ponašaju i delaju kao profesionalni menadžeri – naslednici, druga generacija, koja se odluči da radi u kompanijama koje su pokrenuli njihovi roditelji. Muka mi je već da pišem, ali ajd’ opet – oni ne mogu da vode kompanije na način na koji su vodili osnivači.

Za sam kraj rečenice koje su mogle i u uvodu biti. Kad pišem menadžer onda govorim o onima koji sem svog posla organizuju, planiraju i kontrolišu, u najkraćem smislu, i tuđ posao. Ne mislim na menadžere nabavke, menadžere prodaje ili, što da ne, i menadžere spremanja koji su ustvari prodavci, referenti prodaje i spremačice i menadžerišu proces prodaje tako što prodaju, nabavke tako što nabavljaju ili čiste prostorije. Ne mislim ni na fudbalske menadžere ili estradne menadžere koji su ustvari makroi ili podvodači fudbalera i pevaljki. Mislim na časno i odgovorno zanimanje kojim treba da se bave osposobljeni i pismeni ljudi koji su ovladali menadžerskim zanatom.

Ostajem u dilemi da li zato što nije bilo dovoljno onih koji mogu kompanije da vode na profesionalan način, danas je sve manje onih koje treba voditi. U dilemi sam da li bi više vozača, medicinskih sestara, zavarivača … ostalo da radi i živi u svojoj zemlji da su im šefovi, rukovodici, menadžeri bili veći profesionalci. Ovu dilemu imam jer sva istraživanja kažu da je jedan od osnovnih razloga zašto ljudi napuštaju firme upravo njihov prvi nadređeni.

U dilemi nisam da bi mnogo više vozača, lekara, viljuškarista, asistenata… ostalo da su pismeni i odgovorni menadžeri bili u vladi, ministarstvu, državnim organima…

Boris Vukić, partner Adizes SEE

 



 Adizes Leadership Program   

 

      

Adizes Leadership Program je pravo mesto za sve one koje žele da povećaju nivo svoje menadžerske pismenosti.

Detaljnije o ALPu