Profesionalizacija predstavlja proces u kojem se razdvaja rukovođenje kompanijama i upravljanje kapitalom kompanija i ogleda se u postavljanju profesionalnog menadžmenta. U privatnim kompanijama profesionalizacija predstavlja odvajanje rukovođenja od vlasnika koji je po pravilu tu kompaniju i osnovao. Faza u kojoj se ovaj proces odvija naziva se Adolescencija. U javnim ili državnim kompanijama proces profesionalizacije se naziva Korporatizacija. Korporatizacija predstavlja pripremu kompanije da samostalno posluje i napreduje na tržištu, bez uticaja predstavnika države ili partije pod kojim je dugogodišnje poslovala. Ova dva procesa su u mnogim tačkama slični, ali se u još većem broju razlikuju.

*  *  *  *  *

Profesionalizacija kompanija predstavlja, sa jedne strane, odvajanje osnivača od kompanija a sa druge, isto tako podjednako važne, odvajanje kompanija od osnivača. Kod onih kompanija koje su u vlasništvu jednog srećnika ili više, malo manjih srećnika, faza u kojoj se taj proces odvija naziva se Adolescencija („Upravljanje životnim ciklusom preduzeća“, Isak Adižes). Kod onih kompanija gde se grupa nesrećnika uživi u ulogu vlasnika, a stvarni vlasnici smo svi mi koji smo popisani kao građani jedne države – Korporatizacija.

Šta je slično a šta različito u ove dve profesionalizacije?

Slično je da ni Adolescencije ni Korporatizacije nema dok vlasnik ne odluči da profesionalizaciju ozbiljno želi i hoće da uradi. Kada kažem i pišem „odluči“, onda moram da podsetim na vic pitanje koje se obično postavlja maloj deci: „Stoji pet žaba na listu lokvanja i tri su odlučile da skoče. Koliko žaba stoji na listu lokvanja?“ I tada mala deca naivno odgovore – dve žabe. Odgovor nije tačan, jer to što su tri žabe odlučile da će skočiti ne znači i da su skočile. Isto tako i vlasnici pred ozbiljnu Adolescenciju govore kako žele da oslobode kompaniju od sebe i sebe od kompanije. Isto tako oni koje izabrasmo raspisuju tender za izbor konsultanta u procesu Korporatizacije. Ključno je pitanje da li to zaista žele i planiraju ili, u prvom slučaju, zamazuju oči svojim saradnicima, a u drugom celoj naciji.

Slično je što i nakon Adolescencije i nakon Korporatizacije vlasništvo ne mora da se menja. Znači i jedan i drugi vlasnik, u zavisnosti od sasvim različitih pobuda, mogu da ostanu vlasnici ili da prodaju udeo ili celu kompaniju. Prvi prodaju zbog dugoročnih razloga, to jest ili da bi je ojačali ili od svoje rođene dece spasili, a drugi iz kratkoročnih – da bi do izbora preživeli.

Slično je da se i Adolescencije i Korporatizacije vlasnici boje. Uzroci ovog straha su različiti. Kod Adolescencije se boje jer uporno Adolescenciju tumače kao proces u kojem će neko da im uzme njihovo „dete“, kao proces koji na kraju treba da pokaže da oni više nisu potrebni. Tada se ponašaju kao posesivne majke (češće očevi) koje neće da dozvole svom detetu da odraste. Korporatizacije se boje iz daleko prizemnijih razloga. Znaju da će ostati bez mnogobrojnih privilegija koje, za razliku od prethodnih, nisu zaslužili. Oni zaista veruju da je Pepeljugi bolje da ostane kod kuće i čisti i sprema i strahuju da ona na bal pođe i princa kakvog je zaslužila nađe.

Slične su im i nade. Nade da će i Adolescenciju i Korporatizaciju odložiti, ma ne odložiti nego zauvek zameniti, pojava „neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“ koja će se maskirati u odelo strateškog partnera. E sad, nije slično no je isto njihovo poimanje strateškog partnera – to je jedna budala, koja ima puno para i te pare će nam dati da bismo mi nastavili da se, izvin’te na izrazu, zezamo kao do sada. I biće više strateški no partner, to jest neće, naravno, da nam uzme većinski udeo u vlasništvu.

Pošto je ovo ozbiljan tekst, posle ovog „slično“ red je preći i na „različito“.

Različito je što u proces Adolescencije vlasnici moraju biti maksimalno uključeni a u Korporatizaciji ne smeju biti nimalo uključeni. Vlasnici kompanija u Adolescenciji su, po pravilu, te kompanije i pravili, o njima sve znaju i njihovo mišljenje se mora čuti. Ono što znaju oni koji se ponašaju k’o vlasnici kompanija tokom Korporatizacije, bolje je za proces ne znati i njih što dalje treba držati.

Različito je što se procesu Adolescencije zaposleni raduju a procesu Korporatizacije, biću blag i naivan, ne raduju. S tim što, paradoksalno, i jedni i drugi to svoje osećanje ne smeju da kažu i pokažu. Ovi prvi da se vlasnik ne bi povredio i naljutio što oni misle da mogu bez njega. Ovi drugi bibizare (dečija igra u kojoj se poskakuje i sa obe pete istovremeno u debelo meso udara) i sve naglas viču „da konačno ovde reda bude“, a u sebi strahuju na šta će taj red ličiti i još više koliko će ih biti kada reda bude.

Različito je što ključeve Adolescencije, sem vlasnika, drže menadžeri kompanije, a Korporatizacija se može izvesti i bez njih. Adolescencije nema ako oni koji treba da preuzmu odgovornost na to nisu spremni ili neće i stalno beže od odgovornosti. Korporatizacija je uobičajeno daleko grublja, pravila se propišu bez njih i ako oni neće ili ne znaju, na konkursu se lako nađe ko zna ili bar hoće. Iz ovog razloga veći uspeh „zvučna imena“ koje propisuju pravila profesionalizacije, imaju u Korporatizaciji nego pri Adolescenciji. One znaju da napišu šta treba učiniti, ali se ne bave s tim kako do toga doći i kako to sprovesti. I kad gomila papira dođe, lepo odštampanih, uredno sređenih, skupo plaćenih pred Adolescentnog, ajd’ reći ću, gazdu načelno spremnog, ali sa velikim ALI, i njegove u proces neuključene jatake – prirodno je da to sve srećni i veseli odbace i vrate se „u šumu“ gde se najbolje snalaze. Odlučan predstavnik vlasništva tokom Korporatizacije kod koga žabe skaču i koji je spreman i da žabe proguta može završiti Korporatizaciju i bez onih koji do juče važni bejahu. Budimo da kraja jasni – bez njih čak i lakše. Budimo do krajevog kraja jasni, ovakav predstavnik vlasnika još nije opažen.

Različito je što, nakon Adolescencije, vlasnici i dalje mogu biti uključeni u rukovođenje kompanijama, a nakon Korporatizacije onima što se bahato k’o vlasnici ponašaju, njihovim svastikama, šurnajama i daljim rođacima, partijskim drugovima, mora se zabraniti prilaz kompaniji. Tokom Adolescencije potrebno je definisati i kako kompanija treba da funkcioniše bez vlasnika i kako će vlasnik funkcionisati kada se ne bude mešao u rukovođenje kompanijom. Završetak Adolescencije treba da omogući vlasniku da, ako ne želi, ne mora da radi i dalje u svojoj kompaniji. Ili, drugačije rečeno – da, ako želi, može da radi, to jest rukovodi, a ako ne želi, ne mora. Nakon Korporatizacije je jasno – ako se vlasništvo ne promeni, tada ih što dalje od kompanija treba držati, a posebno od novaca njenih.

I za kraj nešto „slično”. I Adolescencije i Korporatizacije više trebaju nama, koji smo građani država ovih, nego onima koji su vlasnici. Da bi naša deca imala gde da rade i gde ‘leba da zarade.

 

Iz knjige Apokrifi menadžmenta, Boris Vukić,


 

Toplo preporučujemo: