Stručna literatura iz razvijenih zemalja prepuna je pozivanja na Porodične ustave ili Porodične protokole poznatih svetskih kompanija i porodica koje su po pravilu u vlasništvu n-te generacije, gde je n broj koji je uvek veći ili barem jednak broju tri. U čemu  je problem s tim dokumentima?

 

To su dokumenti od nekoliko desetaka do nekoliko stotina stranica koji služe kao temelj funkcionisanja porodičnog poslovanja i imaju za cilj da rešavaju pitanje odnosa i unutar članova porodice i između članova porodice i porodičnih kompanija. Njihov je cilj da povećaju verovatnost dugoročnog ne samo opstanka već i prosperiteta i uspeha porodičnih kompanija.

U takvim dokumentima ne samo da su jasno definisana pravila kad i pod kojim se uslovima ko od članova porodice može uključiti u poslovanje, kad i kako će postati suvlasnik, već je jasno definisanio i kako funkcionišu pododbori koje čine supružnici suvlasnika koji nisu uključeni u rukovođenje kompanijom. Oni su neprimenjivi za kompanije koje prelaze s prve na drugu generaciju.

Ne samo da su neprimenjivi nego mogu biti i opasni ako se prepisuju i uzimaju kao gotovi modeli. Neprimenjivi, ako ih sam ili uz nečiju pomoć spolja, ali bez aktivnog sudelovanja punoletnih zainteresovanih strana, prepiše osnivač. Opasni, jer ako tako nastanu mogu predstavljati iluziju da je problem rešen. Forma je zadovoljena, „evo vam porodični ustav“, ali suština nije. Rešenje je je krenuti zajedno od Jednog lista papira.

Pobrojani dokumenti poznatih svetskih porodičnih kompanija nisu odjednom imali desetke stranica nego su, siguran sam, na početku imali jedan, prvi, list papira.

 

Boris Vukić, partner ASEE