Partnerstvo uobičajeno nije preferirani model rada kod preduzetnika i osnivača. Posmatrajući sudbinu partnerskih kompanija lako se može doći i do odgovora i do razloga zašto je to tako. Posle početne faze (kad su poput zaljubljenih parova koji dele isti san) i samog početka života njihovih kompanija (kad se žrtvuju i u potpunosti posvećuju jedan drugom i zajedničkoj „bebi“) javljaju se konflikti. Neretko razlike između partnera, zbog kojih su se prepoznali i zbog kojih su bili jači i nadopunjavali se, prerastaju u razarajuće sukobe. Počinje neravnopravna utakmica između razuma, s jedne strane, i emocija i taštine, koju razum uverljivo gubi. Ostaje tužna pomisao i jadikovka o tome kakve bi samo uspehe postigli, ako su i ovako mogli biti uspešni, samo da su bili malo „normalniji“.

Mnoga se partnerstva raskidaju, u boljim slučajevima jedni druge isplaćuju i neki od njih izlaze iz biznisa, u gorima se kompanije dele, u najgorima mrcvare i sebe i zaposlene na radost advokata i procenitelja vrednosti kompanije… U svakom od tih slučajeva partneri se razilaze ljudski, sa puno emocija. Filozofsko je pitanje je li lakše (ili teže) održati brak ili partnerstvo u biznisu. No jedno je sigurno tačno. Posle razvoda braka, u većini slučajeva barem jedan od bivših bračnih partnera pronalazi novog. Kad sam već kod digresije, dozvoliću sebi još jednu misao koju sam čuo od pokojnog Dušana Grkovića – „drugi brak je pobeda nade nad iskustvom“. No, kod poslovnih partnera iskustvo je uglavnom daleko jače od nade i retko koji partner posle poslovnog razlaza traži novog, već biznis nastavlja sam.

Opstaju oni partneri koji su spremni na kompromise, svesni da partnerstvo zahteva razumevanje, zahteva strpljenje, zahteva da se prihvate i odluke koje ponekad nisu u tvom interesu da bi jednog dana isto to očekivao i od druge strane… zbog sveg onog što se ukratko naziva „cena partnerstva“. Cena koju velika većina osnivača ne samo da nije spremna da plati, nego i zahvaljuju Svevišnjem što ih je od svega tog sačuvao i time se naokolo hvale.  

Sve u svemu – „Bogu hvala što nisam imao partnera“ ili „Bogu hvala, ja sam se s „onim“ razišao na vreme“ – rečenice su koje se neretko mogu čuti među osnivačima.

A kad odrastu njihova deca, dolazi do paradoksa. Dolazi do velikog paradoksa. Isti ti osnivači sada očekuju od svoje dece da se priključe kompaniji i da kao naslednici budu partneri u poslu! I to partneri koji će, naravno, biti složni, dopunjavati se i koji imaju isti zajednički interes. Znam naslednike čiji je zajednički interes „da se tata ne nervira i ne ljuti“. Kratkoročan, naravno, a koji najduže može da traje dok je tata živ.

Osnivači, zapitajte se biste li vi bili srećni da ste imali kompaniju s bratom ili sestrom. Nekima sam postavio ovo pitanje i bio sam srećan što sam im pomogao da shvate ozbiljnost ovog problema. Biću iskren i ličan, i ja sam se dobro zamislio kakve bi muke moja sestra i ja imali da naš muški roditelj nije bio prosvetni radnik već preduzetnik i osnivač. Sestra i ja se odlično slažemo, deca nam se isto tako lepo slažu, ponekad idemo zajedno na letovanje, redovno na nedeljne ručkove kod majke… Ali da radimo zajedno? Ali da moramo zajedno da donosimo poslovne odluke??? Uf. Ufff.

Dakle, deca osnivača koja zajedno rade i jednog dana postaju suvlasnici, ne biraju partnera u porodičnoj kompaniji. Svako od njih dobija partnera kojeg nije birao već mu je nametnut srodstvom. Razgovarao sam sa stotinama njih, ali još nisam čuo ni za jedan slučaj da su se u detinjstvu igrali igre „kako ćemo mi naslediti tatu“.

Dobijaju partnera s kojim nisu sanjali isti san, s kojim nemaju ni uspomene na trenutke kada im je na početku bilo teško i s kojim su se radovali zbog prvih uspeha i pobeda. Nemaju uspomene na prve zadovoljne klijente koji su se vraćali s novim narudžbinama. Najčešće, kao što smo rekli, pred sobom imaju kompaniju – jednog velikog monstruma, koji zavisi od osnivača, koji zavisi od njihovog oca. Nisu se u isto vreme ni priključili toj kompaniji, niti su to učinili s jednakim elanom, željom, voljom, znanjem. A dolaze kod roditelja, osnivača za kojeg su oni jednaki, u svemu jednaki, kod nekih čak i u nezahvalnosti prema njemu, velikom stvoritelju i njih i kompanije. Nadam se da osnivači dok ovo čitaju prepoznaju razloge da pokrenu rad na Porodičnom protokolu kao putokazu za sve kako da zajedno pođu u budućnost.

Boris Vukić

Odlomak iz knjige „Osnivači, naslednici, menadžeri“ 2019