Razvojni proces povećanja produktivnosti sastoji se iz tri nivoa – eliminisanje rasipanja, unapređenje (metoda) i inovacije. 

Ukoliko nismo naučili da poboljšanja postižemo eliminacijom rasipanja i unapređenjem metoda rada, tada ni ulaganje u najskuplje mašine, opremu i software neće dati pun potencijal u smislu povišenja produktivnosti.

Nova mašina će posedovati veći kapacitet i nov software će imati potencijal da proces učini „elegantnijim“, ali sve navike protkane kroz metode, sva ta rasipanja sa kojima se nije izborilo, doprineće da taj veći kapacitet i potencijal ne bude iskorišćen.  


Slika: Nivoi povišenja produktivnosti 

Produktivnost možemo posmatrati kao proizvod tri faktora – M (metode rada), U (učinak ili inteziteta rada) i I (stepen iskorišćenja). Da bi se postigao viši nivo produktivnosti, ključno je da se sadržina produktivnosti razdvoji na dimenzije M, U i I, a zatim da se usvoje novi pristupi svakoj od tih dimenzija. Dimenzija „M“ doprinosi efektivnosti, dok dimenzija „U“ doprinosi efikasnosti procesa. Dimenzija „I“ ne može dati jasne rezultate, bez prethodne dve dimenzije.

Upravo sinergija ove tri dimenzije unapređenja nam omogućava da postignemo krajnji cilj – povišenje produktivnosti. 

Primera radi, operater za mašinom ili službenik na šalteru koji radi na otvaranju predmeta i unosu podataka može svoj posao da radi malo brže. Bez namere da se u ovom delu detaljno razmatra njegov posao, pretpostavimo da on svoj posao može da obavlja npr. 10% brže i time poveća faktor „U“ za 10%.

Ukoliko preostala dva faktora ostanu identična, možemo reći da će se ovim povišenjem inteziteta povisiti i produktivnost za 10%. Problem sa povišenjem inteziteta jeste u njegovoj održivosti. Faktor intenziteta se povava i posredstvom drugih izmena na radnom mestu, npr. kao što je unapređenje ergonomije i motivisanosti.  

Ukoliko bismo analizirali način na koji unosi podatke ili šteluje mašinu, mogli bismo pronaći način na koji on isti taj posao obavlja sa manje manipulacije i pokreta rukama. U tom slučaju bismo uticali na faktor „M“, jer svaki posao se može obaviti na mnogo različitih načina, sa manje ili više pokreta, redno ili paralelno. 

Najčešća razlika između iskusnog i neiskusnog operatera/zaposlenog je u metodi rada. Iskusni operater/zaposleni isti posao obavlja sa manje pokreta, koraka i provera. 

U branšama gde postoji velika konkurencija kao što auto industrija, bankarstvo, trgovina, fokus na metod rada predstavlja jednu od najvažnijih konkurentskih pristupa za smanjenje troškova po jedinici proizvoda/usluge. Povećanje produktivnosti kroz metod rada se može kupovati kroz nove mašine, opremu, uređaje i softvere ili izgrađivati kroz racionalizaciju, revidiranje i prilagođavanje procesa i procedura postojećim potrebama i promenama.

Drugi način je jeftiniji, ali teži jer zahteva stalnu svest, povezanost svih struktura kroz procese i kontinualan rad na poboljšanju procesa. 

Bez obzira da li je to uređaj ili čovek svaki posao može da se obavi brže ili sporijeNa intezitet najviše utiče ergonomija radnog mesta, motivacija i uključenost zaposlenog u tim.

Cilj unapređenja inteziteta ne bi trebao da se odnosi na brzinu obavljanja aktivnosti, već na uređenje radnog mesta i procesa kako bi se smanjio zamor, na smanjenje prekida i traženja kako bi smanjili stres i na uključivanje ljudi u timove u cilju zajedničkog rešavanje problema i stvaranja zajedničkih fokusa. 

Stepen iskorišćenja je najčešće pravo „brdo blaga“ kada je u pitanju potencijal za povišenje produktivnosti. Kada bismo želeli da povisimo stepen iskorišćenja operatera koji vrši montažu ili službenika na unosu podataka, tada bismo se pobrinuli da on većinu svog radnog vremena radi upravo to – montira/unosi podatke.

Radili bismo na pronalaženju načina da eliminišemo sve ono što operatera/službenika prekida u toj aktivnosti, primera radi, čekanje na materijal, traženje dela, transport, odlazak radi ispomoći na drugom šalteru, odlazak po papir za štampač, dodatna manipulacija dokumentacijom usled neadekvatnog prostora, neorganizovanog radnog mesta itd.