Stvaranje preduslova da kompanije mogu da rastu i razvijaju se nezavisno od osnivača i/ili vlasnika u većoj meri je u interesu zaposlenih, lokalne samouprave i šire društvene zajednice nego pojedinca ili porodice u čijem je vlasništvu. Naime, većina uspešnih vlasnika je rešila svoje egzistencijalne probleme, a neki su to obezbedili i za sledeću generaciju. U slučaju da se ne obezbedi dugovečnost i uspešnost ovakvih kompanija postavlja se pitanje gde će desetine, stotine ili hiljade zaposlenih ostvarivati svoje pravo za rad i zahvaljući tome zarađivati svoje zarade.

* * *

„Nije ovo više samo vaša zajeb… od ovog živi 200 porodica.“ Ovu rečenicu je 12. novembra 2005. na samom kraju sastanka menadžmenta o mogućim poboljšanjima, izrekao direktor proizvodnje u jednom od najboljih srednjih preduzeća u regionu. Sadržala je imenicu, ovde prikrivenu, koja potiče od glagola, koji koriste prosti ili ljuti i očajni ljudi. Rečenica je upućena vlasnicima, osnivačima, samoniklima a predstavlja krik, vapaj, molbu, apel da urede svoju kompaniju. Da je učine onakvom kakvom je ne samo okruženje doživljava, već i lažljivi brojevi u finansijskim izveštajima prikazuju. Da je konačno naprave najboljim srednjim preduzećem a ne „nečijom zajeb…“

Tekst sam mogao početi i iz drugog ugla. „Slušaj ženo, ako se meni nešto desi, odmah da si sve ovo prodala“… Ali neću.

Idemo ovako. „Meni je svega definitivno, evo dovde…“ uz prelaz dlanom preko usta, koju sam manje ili više sličnu, uvek uz istu gestikulaciju, slušao mnogo puta, ali u sećanje mi je najdublje utisnut trenutak kada se to prvi put desilo pre desetak godina. Nastavak je uvek bio isti: „… i sve ću ja njih u tri… (opet tačkice koje koriste prosti ili ljuti i očajni) materine. Jednostavno ne mogu više“. Izgovarao ih je osnivač, vlasnik uspešne kompanije koja je rasla i koja je tako rastući, velike novce praveći, bila sve više svačija druga a sve manje njegova. Samo sam prvi put bio iznenađen, nespreman ali ono što sam rekao tada, svaki put sam sve sigurnije i samouverenije ponavljao: „Da, to je ispravna odluka“.  I verujem da bi svako od vas isto učinio kada bi mu to umorno biće koje tada, iz stomaka, iz pupka, viče bilo otac, sin ili brat. I da bi nastavili: „More, teraj ih sve do đavola, prodaj firmu pa da živiš kao čovek“. Nije pristojno pričati o tuđim novcima ali većina samoniklih što u nekretninama, što u domaćim ili švajcarskim slamaricama, ‘ajd skromno, za sebe ima. A i takvi su rođeni, na tu stranu od Boga darovani (tu im Bog dao, al’ ravnoteže radi, na razumnoj strani uzeo), da će i da na ulicu opet izađu neku „crkavicu“ zaraditi. I još više biste u pravu bili kada biste ih hrabrili ka racionalnoj odluci, jer znate da uz sebe lekove drže. Za krvni pritisak, za čir ili za šećer, bar. Još sigurnije biste im to govorili kad biste znali, a ja vam kažem da znate, da oni samonikli to nikad neće uraditi. To što će nastaviti da rade nije racionalna odluka, ali da su racionalni nikad svoje firme ne bi napravili. Znate već da samonikli nisu u sve ovo ulazili samo novaca radi. Nešto drugo ih je teralo da biznis pokrenu i to im neće dati da sada odustanu. Ako su ikad pred vama ove reči govorili, rukom preko usta prelazili, znajte da bili ste gledalac kratkog igrokaza koji ti glumci igraju. I vraćaju se na glavnu scenu.

Sem što sam kroz ovu minijaturu još nešto naučio o njima, spoznao sam ono daleko važnije – Uspešne, mlade, velike ili male, preduzetničke kompanije više trebaju onima koji u tim kompanijama rade nego onima koje su te kompanije napravili. A gde će desetine, stotine a ponekad i hiljade onih koji tu rade sutra novi posao naći. I uz te se, o istine li i paradoksa, prilepiše i pijavice, paraziti, na desetine, koji i od njih platu primaju ali ne zarađuju. Gde će svi oni, ako on sutra stvarno kaže: „Meni je svega dosta“. Što je manja varoš, što je od centara dalja a sve pustijem jugu, severu, istoku ili zapadu bliža, to je ovaj problem veći. Ili do kraja jasno – u svakoj od državica našeg regiona postoji par velikih gradova gde bi se oni koji znaju i hoće da rade novi posao našli, kad bi samonikli kompanije zatvorili.

Miran i spokojan pišem ove rečenice jer već dugo znam da svakom od samoniklih racionalan po njih scenario po glavi se mota, ali da niti jedan od njih ovo neće uraditi.

Pa haj’mo na sledeći nivo. Na one koji opštine ili države vode. Gde će im glasači plate zarađivati ili dobijati ako se samonikli ipak jednog dana racionalni probude. Samonikle kompanije i njima koji o nama bi trebalo da brinu više trebaju nego samoniklima. Još jednom, za svaki slučaj, ne zbog harača već zbog glasača.

I samonikli, i zaposleni, i opštine i države samonikle kompanije trebaju. Svako iz svog razloga, svako iz svog interesa. Održive samonikle kompanije koje će i danas i sutra dobre i još bolje biti. Odakle pomoć tražiti, odakle pomoć očekivati?

Redom. Prvo od svEUvišnjeg koji će nas, i sve njih, jednog dana u svoje odaje primiti a do tada nam vrata od fondova, pomalo, odškrine i odškrinuće. Ako već neko iz nekakvih fondova želi da pomogne onda svoju pomoć treba da usmeri na samoniklog i profesionalizaciju njihovih kompanija. Ozbiljni ljudi su me ozbiljno pitali – „A zašto bismo mi njima pare davali da bi oni svoje kompanije sređivali?“, ili „A zašto bismo mi njima pare davali da bi oni svoju decu pripremali da njihove kompanije vode?“. Pa zato što to nisu njihove kompanije. Tačnije nisu samo njihove kompanije. Ne vredi trošiti pare na povećanje efikasnosti javnih preduzeća ili javnih uprava. Sve te javne kuće vode političari i njima je dovoljno narediti. Oni silu razumeju. Silom su na vlast došli i oni, i oni pre njih i oni koji doći će posle njih. Silom i upravljaju kompanijama. Njima velim treba narediti, silom su i mnoge teže političke odluke donosili, skoro mrtve žive pronalazili, a pa što ne i bi ovakve. „Da sam ja nEUtko“ ni eurocenta im za tu rabotu dao ne bi. Al’, ne lipši samonikli do zelene grane. Bilo i biće ali malo, pomalo, premalo.

Oni koji države vode za samonikle gazele samo zrnce zobi odvajaju. Ni svojim pitomim gazelama više neg’ šaku zobi ne daju, ali da zrnce vrate. Korporacije spasavaju i spasavaće. A znaju da će velika većina velikih, i bez pomoći države, propasti. Nije pitanje da li, nego kada. Ogrezli u korupciju i spoljnju i unutrašnju. U finansijskim malverzacijama i preanalizama će se ugušiti. Prikrivenim u formi, forme i krađe radi. I opet, nećete samonikli, siguran sam, ovde pomoć naći (Oni retki, obično na lokalu, južno, severno, istočno, il’ zapadno, znaju da na njih ne mislim, k’o što znaju da to što rade više savesti svoje i svetonazora svojih rade nego zato što stvarno pomoći mogu).

Da li će samonikli i sebe i dece svoje i zaposlenih svojih i varoši svojih radi opstati i napredovati od njih zavisi. „Opstanak“ i „uspeh“ svih „velikih“ zavisi od nekog drugog. Opstanak i uspeh samoniklih i njihovih kompanija od njih zavisi. Od njihove spremnosti, od njihove volje, energije, posvećenosti. Da urede kompanije svoje. Da razjure one što pametno u monitor zure i rešavaju ili svoje ili svetske probleme ali ne radeći ono za šta, bezobrazno, plate traže. Da nagrade one koji od svog rada da žive žele. Da kompaniju učine onakvom kakvom će je s pravom okruženje doživljavati, a brojevi u finansijskim izveštajima će samo pokazivati da jeste. Da je konačno naprave najboljim srednjim preduzećem a ne „nečijom zajeb…“

 

Boris Vukić, partner Adizes SEE