Kupujmo isključivo domaće

 

 

Došlo je vreme da naš poljoprivredni izvoz jako opada i da se sve manje može prodati u inostranstvu, uopšte ne pitajući za cenu. Našoj poljoprivredi ostaje jedini veran potrošač – naša pijaca i na njoj najveći potrošač: naše zanatlije kojih ima 221.874 i naših oko 631.000 radnika.

Oni mogu da troše godišnje pet i po milijardi dinara poljoprivrednih artikala, dok je 1930. godine celokupni godišnji izvoz poljoprivrednog artikla iznosio tri milijarde.

Kupujmo našu robu i time potisnimo stranu robu i omogućimo održanje, širenje i podizanje naših zanata, kućevne industrije i velike industrije, u ime dosadašnje i veće potrošnje poljoprivrednih proizvoda u zemlji.

I u interesu stvaranja industrije zemaljske odbrane i stvaranja radionice za uposlenje beskućnika sa sela ili onih sitnih poljoprivrednika čije imanje nije u stanju da ih ishrani, kao i poljoprivrednike iz pasivnih krajeva, koji bi se u pola iselili, kada bi imali gde.

A da ne bi neko kazao: ako ne dajemo devize i povisimo carine, da će se naše zanatlije i industrijalci osiliti, pa će oni šišati kako hoće, treba doneti zakon o fiksiranju cena zanatske industrijske robe na veliko i na malo od strane jednog državnog odbora za celu zemlju.

Ovaj odbor bi se sastojao iz predstavnika: trgovine i industrije, šuma i ruda i poljoprivrede. Za kontrolu cena bi se uz svako sresko načelstvo obrazovao mesni odbor,

Nije samo potrebno biti junak u krvavom, nego i u ekonomskom ratu.

 

Milivoje Savić, Šta se radi u ovo ekonomsko teško doba, 1933, Beograd

 

Tragovi marketinga, ASEE Books Novi Sad, 2006