U prethodnom tekstu smo pisali o načinu na koji posmatramo produktivnost, a u ovom ćemo obrazložiti zašto je za postizanje višeg nivoa produktivnosti ključno da se sadržina iste razdvoji na dimenzije M, U i I. Dimenzija „M“ doprinosi efektivnosti, dok dimenzija „U“ doprinosi efikasnosti procesa. Dimenzija „I“ ne može dati jasne rezultate, bez prethodne dve dimenzije. Upravo sinergija ove tri dimenzije unapređenja nam omogućava da postignemo krajnji cilj – povišenje produktivnosti.

Primera radi, operater za mašinom ili službenik na šalteru koji radi na otvaranju predmeta i unosu podataka može svoj posao da radi malo brže. Bez namere da se u ovom delu detaljno razmatra njegov posao, pretpostavimo da on svoj posao može da obavlja 10% brže i time poveća faktor „U“ za 10%. Ukoliko preostala dva faktora ostanu identična, možemo reći da će se ovim povišenjem intenziteta povisiti i produktivnost za 10%. Problem sa povišenjem intenziteta jeste u njegovoj održivosti.

Svaki posao može da se obavi brže ili sporije. Kada tokom projekata govorimo o postupcima održavanja (češće) ili povišenja intenziteta (ređe) – mislimo na  ergonomiju radnog mesta, motivaciju i uključenost zaposlenog u tim kao faktore koji tome najviše doprinose. Cilj unapređenja intenziteta ne bi trebalo da se odnosi na brzinu obavljanja aktivnosti, već na uređenje radnog mesta i procesa kako bi se smanjio zamor, na smanjenje prekida i traženja kako bi se smanjio stres i na uključivanje ljudi u timove u cilju zajedničkog rešavanja problema i stvaranja zajedničkih fokusa.

Vratimo se na prethodni primer. Ukoliko bismo analizirali način na koji zaposleni unosi podatke ili šteluje mašinu, mogli bismo pronaći način na koji on isti posao obavlja sa manje manipulacije i pokreta rukama. U tom slučaju bismo uticali na faktor „M“, jer svaki posao se može obaviti na mnogo različitih načina, sa manje ili više pokreta, redno ili paralelno. Najčešća razlika između iskusnog i neiskusnog operatera/zaposlenog je u metodi rada. Iskusni operater/zaposleni isti posao obavlja sa manje pokreta, koraka i provera. U branšama gde postoji velika konkurencija kao što su auto industrija, bankarstvo, trgovina, fokus na metod rada predstavlja jednu od najvažnijih konkurentskih pristupa za smanjenje troškova po jedinici proizvoda/usluge. Povišenje produktivnosti kroz metod rada se može kupovati kroz nove mašine, opremu, uređaje i softvere ili izgrađivati kroz racionalizaciju, revidiranje i prilagođavanje procesa i procedura postojećim potrebama i promenama. Drugi način je jeftiniji, ali teži jer zahteva stalnu svest, povezanost svih struktura kroz procese i kontinualan rad na poboljšanju procesa.

Stepen iskorišćenja je najčešće pravo „brdo blaga“ kada je u pitanju potencijal za povišenje produktivnosti. Kada bismo želeli da povisimo stepen iskorišćenja operatera koji vrši montažu ili službenika na unosu podataka, tada bismo se pobrinuli da on većinu svog radnog vremena radi upravo to – montira/unosi podatke. Radili bismo na pronalaženju načina da eliminišemo sve ono što operatera/službenika prekida u toj aktivnosti, primera radi, čekanje na materijal, traženje dela, transport, odlazak radi ispomoći na drugom šalteru, odlazak po papir za štampač, dodatna manipulacija dokumentacijom usled neadekvatnog prostora, neorganizovanog radnog mesta itd.

Posmatranje produktivnosti kroz prethodno opisane faktore je nešto o čemu možete da razmišljate tokom mapiranja, dok određujete koje aktivnosti su bazne i pomoćne, kao i o tome koji su uzroci evidentiranih rasipanja. Na taj način će logika predloga za poboljšanja postati vidljivija i dobiti strukturu potrebnu za osmišljavanje budućeg (željenog) stanja procesa.

 

Aleksandra Škrbić, Kaozen Lean Specialist