U ovu firmu sam došao nekih šest meseci nakon njenog formalnog osnivanja, praktično dok je još bila u osnivanju, a ja još zeleniji. Reč je o firmi XXX, kojoj sam neizmerno zahvalan što je doprinela u značajnoj meri mojoj izgradnji kao, ja se nadam, dobrog ekonomiste.

Sa firmom sam rastao i ja, ali i veliko društvo kolega, koji su primljeni u istom periodu kad i ja. U početku poslovi su bili izuzetno intenzivni, ne toliko učestali, ali impozantni u svom obimu. Postajali su i sve učestaliji i ozbiljniji, a mi sa sve više iskustva, znanja. Nije bilo bitno šta se radi, radili smo sve i bukvalno se otimali oko projekata, biznis planova, procena, spajanja i pripajanja, dijagnostičkih izveštaja i ko zna čega sve ne. Onaj ko je bio na dva projekta, hteo je četiri, onaj sa osam, tražio je još toliko. Kako vlasnici, tako i zaposleni. Kako se to obično, eufemistički, kaže, tržište je bilo plitko, Beograd mali, da ne napišem Mali, pa smo se polagano umešali u vrh među ne tako brojnom, ali solidnom konkurencijom.

Doba Povoja smo nekako neosetno svi zajedno savladavali i savladali i isto tako neosetno ušli u Go-Go fazu. Polagano smo se uhodavali, vezivali za klijente, a i oni za nas. Poslova na sve strane, oblasti poslovanja sve više.

Rasli su kvadrati naših kancelarija (nekad smo zaista sedeli kao sardine, iako je polovina zaposlenih bila „na terenu“), udaljenost od centra grada se nakon kilometara polagano pretvarala u milimetre.

Kursevi, obuke, usavršavanja sve češći, odela sve raskošnija, kravate crvenije i crvenije, mi namršteniji i nadobudniji (valjda su takvi i ovi iz Reala i Barselone), nosevi sve više normalni u odnosu na zemljino tle, kilograma sve više, vremena sve manje, projekti su bili za juče. Jutarnja ogovaranja sveta oko nas uz jutarnju kafu u kuhinji uz TV od jedno 150″ postadoše sasvim normalna pojava. Naočare sve deblje, a nervi sve tanji. Počeh i da propuštam Ligu šampiona, omiljenu seriju i sl. ali nije mi bilo žao. Adrenalina na sve strane od same pomisli na posao.

Ne mislim, pri tom, da to nije bilo zasluženo. Radilo se mnogo, a osim sivih ćelija radilo se i srcem. I, ‘ajde da ne napišem „svi“, ali 99% ljudi je bilo zaljubljeno u organizaciju. Sami odnosi na relaciji vlasnici-zaposleni su bili poslovni, sa jedne strane, ali i izuzetno prijateljski, drugarski i, što je najbitnije, ravnopravni. Dakle, znalo se čija je poslednja, vlasnici i nadređeni su se poštovali, ali je postojao zaista jak timski i duh jedinstva. A i one demokratije u donošenju odluka, sad autokratije u primeni je moglo da bude i više, ali je bilo i dovoljno. A tražili smo sami da radimo još. Ko će još da ide kući.

Ono što je bilo karakteristično za sve zaposlene, a ne samo za vlasnika, jeste apsolutna 101% posvećenost poslu. Nije se znalo ni kada počinje radno vreme ni kada ističe, ni da li smo došli na posao ili se sa njega vraćamo.

Naveo bih primer, i u kontekstu pripreme nekog tendera za privatizacionog savetnika, gde je nakon otprilike dvomesečnog radnog vremena od nekih desetak sati (recimo do 19h), usledilo mesec dana rada do nekih 22-23h. Pa petnaestak dana rada do 1h narednoga dana i vrhunac poslednjeg dana pred predaju dokumentacije: došli smo na posao u četvrtak u 9:00, a otišli u petak u 15h. Sećam se, supruga je, kada me je zatekla na krevetu tog petka, pošto je ona došla sa posla u normalnim okvirima, prvo bila u nedoumici da li ima svrhe da zove hitnu pomoć ili je ipak kasno pa bi moralo pogrebno da se zove. O objašnjavanju majci u pola osam ujutru preko telefona šta radim u kopirnici na Zelenom vencu ne bih da širim. Sećam se, sutradan je jedino Vrdnik (banja za smirivanje) mogao da pomogne, a i pomogao je, mada ja nisam bio u stanju da vozim do tamo.

Verovatno se u životu nisam najeo toliko južnog voća, da ne kažem egzotičnog i napio ceđenih agruma, uredno spremljenih svakog jutra od strane kućne pomoćnice, koja je takođe bila angažovana. Ako bismo od tolike količine rada i zakazali, nije bilo brige – korpica sa prvom pomoći i lekovima i vitaminima je bila uvek dupke puna.

Sve je to lepo, ali pitanje je koliko su vlasnici bili svesni činjenice koliko je to održivo. I možda bi bilo održivo, da nije nastupio uzrok svih zala u modernoj privredi u Srbiji i regionu – čuvena Seka. Mada u industriji u kojoj vi zaista zavisite od stanja razvijenosti privrede iz koje crpite resurse i klijente nije ni čudo što dobrim delom postoji značajna korelacija stanja privrede i poslovnog uspeha. Da li je to glavni razlog zaustavljenog rasta, teško je dati odgovor. Ne mogu da napišem neuspeha, jer firma i dan danas radi relativno uspešno pod drugim imenom i sa prilično drugom ekipom ljudi.

U firmi je dosta bilo mladog kadra, među kojima sam bio i ja. Plata je rasla malo po malo, ali dovoljno, ali u vrlo čestim vremenskim intervalima. Svaki razgovor na šest meseci je nosio zaključak o povećanju plate za naredni šestomesečni period. Bez direktnog pitanja: „da li mogu da očekujem povećanje plate“, već nekom neodređenom floskulom tipa „da, da, zadovoljan sam, sve je ok i uslovi i plata, naravno uvek može bolje i više“. Sutradan je stizao aneks ugovora o radu. Ovde nikako ne želim da kažem da nije bilo supstance za ovo, plate su uvek bile na vreme. Ali kako je kriza odmicala, rezerve su bile sve manje i manje i tanje. Sećam se i bonusa iz perioda privrednog i kompanijskog buma – i do sedam plata godišnje. A ja u poslu još dete, koje u datom trenutku ne zna šta se događa. Sve bi to bilo lepo, da naredne godine to nisu bile dve plate pa pola i….dalje ne moram.

Kako je organizacija rasla, dovođeno je bez preterano mnogo plana dosta ljudi sa strane, od kojih su neki zaista bili potrebni po svojim profilima, dok se neki jednostavno nisu mogli pronaći u organizaciji, jer je uopšte pitanje bilo koliko je njihovo znanje i iskustvo (koje je u nekim oblastima bilo zaista zavidno) nama bilo potrebno. Ionako nedefinisan sistem odgovornosti postao je još usložnjeniji. Jedna procedura, drugo pravilo, treći pravilnik. Činilo se da će nas to još ojačati, ali ljudi su postajali nezadovoljniji. Ovi stari, što vide da nije sve onako sjajno i bajno kao što je do skora bilo. Ovi novi, jer nisu nailazili na ono što su očekivali ili je bilo rečeno. Džaba onda i procedura i sve ostalo.

Umesto jasnih prioriteta i opredeljenja, jasnog definisanja odgovornosti i ovlašćenja, nastala je konfuzija. Međuljudski odnosi su bili značajno načeti. Neki su napuštali firmu, taj broj je bio sve veći i veći. Zamene su se sve teže uklapale. A kad smo došli i do braka u okviru firme tada se više nije znalo „ko pije, a ko plaća“. Mi, prvoborci,  nekako smo najteže napuštali organizaciju, ili kada je stizala neka dobra ponuda ili kada neki nisu mogli da izdrže novonastalu atmosferu.

Ja sam napustio organizaciju kada je bila na prekretnici i ispostavilo se da je posle mog odlaska počela da klizi nadole (ovim ne želim da kažem da to ima uzročno-posledičnu vezu, već da sam otišao u pravom trenutku sa aspekta mene kao jedinke).

Pri tom ne želim i izbegavam da napišem da je firma posrnula, jer to niti želim niti bih voleo, a i dalje i na privatnoj i na poslovnoj osnovi sarađujem i družim se sa preostalom ekipom u novoj formi ove organizacije. Jedino žalim što taj Go-Go i toliko resursa, energije, potencijala, znanja, iskustva i elana nije iskorišćen na bolji način.

 

Iz pera Aleksandra Popovića,
Adizes Change Leader

Njegova potvrda izreka:
„Od kolevke pa do groba najlepše je go-go doba“ i
„Blago onom ko ume go-go doba da razume“ 

Aleksandar Popović je učesnik na Adizes Leadership Programu, čija nova generacija startuje od oktobra 2016.
Preuzmite brošuru Adizes Leadership programa ovde.
Za više informacija kontaktirajte nas na: irena.bulat@asee.rs