Zaustavim se na raskrsnici i crveno svetlo mi govori da treba da sačekam.

Pogledam levo i desno i jasno vidim da nema automobila koji idu u pravcu mog automobila. Ipak, i dalje čekam zeleno svetlo.

Na trenutak se pitam: „Ko je ovde šef?“ Jesam li to ja ili je to mehaničko svetlo? I ne razmišljam o tome. Vodi me zdrav razum, slepo sam obavezan da sledim nečija pravila, pravila koja je napravio neko drugi.

Pitam se i da li tehnologija čini da razmišljamo sve manje i manje zato što ona „razmišlja“ umesto nas.

Veliki mediji pišu članke o opasnosti robota koji preuzimaju kontrolu nad svetom i razmišljam o tome da li i mi na neki način postajemo roboti.

Ovaj trenutak zaustavljanja na semaforu me naveo na posmatranje i razmišljanje o stvarima koje sam primetio: čini mi se da, što je razvijenija neka zemlja, njeni građani sve manje i manje koriste zdrav razum. Oni ne razmišljaju nego samo reaguju na određene podsticaje. Oslanjaju se na već gotove koncepte, naučene koncepte za rešavanje problema. Moje bivše kolege iz akademske zajednice su se pri suočavanju sa problemima oslanjali na koncepte iz literature, već gotova rešenja za određene probleme. Delovalo je kao da već imaju rešenja koja gledaju na problem i da se radije oslanjaju na njih nego na potragu za rešenjima.

Kada radim u zemljama u razvoju, mnogo je lakše razgovarati o problemima i ljudi tragaju za kreativnim rešenjima. Tu je mnogo zdravog razuma.

Za one koji poznaju PAEI teoriju, evo i mog stava o tome šta uzrokuje takvu situaciju.

Moderno obrazovanje i tehnologija su takvi da je obrazovni sistem više usmeren na model koji ohrabruje studente da znaju „šta naučiti“ nego „kako naučiti učiti“. U ovom sistemu, više obrazovani pojedinac postaje veštiji, postaje, kako se to na srpskom jeziku kaže „mečka koja bolje igra“, drugim rečima, izlazeći iz takvog sistema, postaje mehanički sposobniji. Ne koristi intuiciju nego radije odgovara programiranim rešenjima.

Kada se angažujemo u ponašanju vođenom sa (A), vođeni smo spoljnim stimulansima. Na primer, ako smo vođeni (I) modelom, onda slušamo naše sopstvene misli i osećaje.

Kada smo vođeni sa (A), onda ne razmišljamo i sledimo pravila. Višak (A) pravi od ljudi tehnokrate i birokrate i, na nacionalnom nivou, naciste koji ne razmišljaju i nemaju srca već, umesto toga, deluju kao roboti, vođeni nekom ideologijom.

Previše (A) izbacuje (I).

Ako detaljno razmislimo o tome na koji način (A) izbacuje (I), jasan je primer na polju umetnosti, u kojoj je forma u potpuno drugi plan bacila sadržaj. Na primer, američki filmovi sve više nude uzbudljivu formu i slab sadržaj, donose fantastične efekte sa slabim pričama.

Mislim da se trend „preuzimanja dominacije forme u odnosu na suštinu“ ili „preuzimanja dominacije forme u odnosu na sadržaj“ pojavljuje takođe u modernoj umetnosti. Moderni umetnički komadi su sastavljeni od forme i kombinacije zanimljivih boja, ali ne dotiču srce, vizuelno zadovoljavaju i to je to. Najekstremniji je primer koji sam nedavno video na Venecijanskim bijenalima: kao umetnički komad – predstavljeno je belo platno, u istoj nijansi i teksturi kao fasada na koju je postavljeno. I to je sve. Znam da je umetnik želeo nešto da kaže, ali šta? Nemam pojma.

Možda sam ja samo jedan nostalgični stari čovek, zarobljen u prošlosti, čovek koji odbija da prihvati novi svet. Možda, ko zna.

dr Isak Kalderon Adižes