Šta se danas dešava sa humanom i razumnom idejom o radničke „tri osmice“: osam sati rada, osam sati odmora, osam sati sna? Izgleda da smo joj dalji nego pre više od sto godina. U uslovima visoke nezaposlenosti, oni koji su zaposleni uglavnom ili na svom radnom mestu rade i prekovremeno ili su iz egzistencijalnih razloga prinuđeni da rade dodatne poslove. Sa druge strane među retkima koji tačno osam sati provode na poslu još su ređi oni koji koriste pravo da tih osam sati i rade. Poseban je fenomen da, i oni koji se ne svrstavaju u radničku klasu, menadžeri i rukovodioci, nisu uspeli da se izbore za pravo na „tri osmice“.


* * *

 

Ne znam da li se na nekim uskostručnim a visokim školama još uvek uči da je ideju o podeli radnog dana na tri dela prvi postavio Deni Vera, francuski pisac iz prve polovine XVII veka. Ne znam da li u osnovim školama i dalje uče da su 1. maja 1886. u Americi održane velike demonstracije sa jasnim ciljem: osam sati rada, osam sati odmora, osam sati sna.

A danas?

Veliki je broj onih koji imaju „tri nule“, onih koji ne rade, ne odmaraju i ne spavaju. Postoje. Bilo ih je malo u ranom kapitalizmu i kako kapitalizam sazreva, liberalizuje se, sve ih je više.

Veliki je broj onih koji rade deset i više sati, a od preostalih sati kradu da bi još nešto zaradili i preživljavali. Bilo ih je malo u ranom kapitalizmu i kako kapitalizam sazreva, liberalizuje se, sve ih je više.

Od ono malo srećnika koje ima pravo na tri osmice veliki je broj koji to pravo ne koriste. Ne bih sad o tome zašto ne koriste pravo da se osam sati kulturno uzdižu i osam sati spavaju. Ali zašto ne koriste i pravo da osam sati rade? Sad ih vi vidite u javnim, državnim i paradržavnim preduzećima, u preduzećima gde se plate još uvek dobijaju a ne zarađuju. Vode ih, korumpirane neradom, korumpirani menadžeri a štite korumpirane sindikalne vođe. Njihovu neefikasnost plaćamo svi mi. Ali taj svet će nestati, jer će i korumpiranim političarima koji vode korumpirane države da bi na vlasti ostali novaca nedostajati. I jednog dana, doći će šumari. No, postoje oni koji pravo na osam sati rada ne koriste i u privatnim firmama. I oni obavljaju privatne poslove i zadovoljavaju privatne potrebe u tih osam sati za koje su da rade plaćeni. Njihovu neefikasnost plaćaju njihove kolege i, o paradoksa, njihovi menadžeri. Razvojem tehnologije čak im je omogućeno da to sve rade ne radeći i ne napuštajući svoje kancelarije, posećujući sajtove koji moraju da zadovoljavaju uslov da nikakve veze sa njihovim opisom posla nemaju. I ne smatram da su tome krive nove tehnologije, kompjuteri, internet… Duboko se slažem sa mojim prijateljem Vojislavom Rodićem koji kaže da nije problem, pa ne treba ni rešenje tražiti, u tome što imaju pristup „onom svetu“. Problem je u njihovim nadređenima. Što im ne izdaju zadatke, što ne kontrolišu šta je urađeno? Nisu krivi oni. Krivi su njihovi menadžeri.

Danas pravo na „tri osmice“ ima manje radnika nego pre više od 100 godina a, o paradoksa, to pravo imaju još manje oni od kojih je to traženo. U ta vremena se nisu menadžerima zvali, ali i tada im je zadatak bio da posao drugih organizuju.

Koliko poznajete menadžera koji rade samo osam sati (Ponovo – govorim, pišem i pitam za one menadžere koji platu zarađuju, a ne za one koji je dobijaju)?

Malo. Eto, na primer, u komšiluku mom živi menadžer kojeg još nisam video da se po svetlosti dana kući vraća. Bilo da je to zima, kada se već oko 16.00 sati smrkava, ili je leto, kad se sunce, ne samo pesnički rečeno, iza Fruške gore posle 20.00 skriva.

Među ovakvim menadžerima prepoznajem dve grupe. Jedna koja nema problem. I druga koja ima problem.

Ovi prvi duboku veruju da je rad i od majmuna čoveka napravio i da će nešto napraviti i od njih. Rade to što vole il’ vole to što rade. Rugajući se, ne razumevajući, radoholičarima ih nazivaju. I ako oni problem nemaju, onda nek’ svoje osmice po svojoj želji i svom životu raspoređuju.

Ovi drugi i više od sto godina kasnije ne shvataju i ne razumeju da je njihov zadatak da posao drugih organizuju. Ne razumeju ono što i malo dete razume pa kaže „Hoću da budem šef, on ništa ne radi“. I zaista, očima deteta gledano, šef zaista ništa ne radi. Ono što malo dete ne zna jeste da dobar menadžer sedi (što oči deteta vide –  ne radi) zato što je organizovao druge da rade, a to znači (umorio sam se sve ove godine objašnjavajući al’ ajd’ opet) – podelio im zadatke, dao im ovlašćenja… Oni zaista smatraju da o svemu moraju da se pitaju i da sve moraju sami da urade. Verujem da je kod većine problem neznanje, to jest da su oni organizaciono nepismeni, a kompanije im organizaciono zapuštene, a ne to što su paranoični kontrol frikovi. Svi oni ni blizu nisu „tri osmice“ zato što ne rade ono što menadžer treba da radi – da organizuju druge da rade ono što malo dete radom zove.

U pravu su pre više od sto godina demonstranti bili – pravo na njihove tri osmice danas k’o nikad pre od onih koje menadžerima nazivaju zavisi. Kad obezbede radnicima radnička prava obezbediće i sebi svoja.

U pravu su pre više od sto godina demonstranti bili – pravo na njihove tri osmice danas k’o nikad pre od onih koje menadžerima nazivaju zavisi. Kad obezbede radnicima radnička prava obezbediće i sebi svoja.

 

Boris Vukić,  partner Adizes SEE