This Is A Custom Widget

This Sliding Bar can be switched on or off in theme options, and can take any widget you throw at it or even fill it with your custom HTML Code. Its perfect for grabbing the attention of your viewers. Choose between 1, 2, 3 or 4 columns, set the background color, widget divider color, activate transparency, a top border or fully disable it on desktop and mobile.

This Is A Custom Widget

This Sliding Bar can be switched on or off in theme options, and can take any widget you throw at it or even fill it with your custom HTML Code. Its perfect for grabbing the attention of your viewers. Choose between 1, 2, 3 or 4 columns, set the background color, widget divider color, activate transparency, a top border or fully disable it on desktop and mobile.

MENADŽMENT ZA KULTURU

//MENADŽMENT ZA KULTURU

MENADŽMENT ZA KULTURU

550,00 дин.

Profesor Adižes je pionir menadžmenta za umetnost. Obavio je opsežna istraživanja u mnogim renomiranim pozorištima, operama, simfonijskim orkestrima i baletskim kućama i na osnovu tih istraživanja prvi u svetu koncipirao program za obuku menadžera u scenskim umetnostima. Knjiga predstavlja njegove autentične uvide i razmišljanja o svrsi i prirodi rada umetničkih organizacija.

Category:

Product Description

“Knjige su potrebne, život je neophodan. Jedno ne treba odvajati od drugog.”
-Ivo Andrić

“Kultura nije zamena, nego ključ života.”
-Hurell William Mallock

Koliko košta jedan umetnik?

Opšte je poznata činjenica da su problemi u radu umetničkih institucija veoma različiti od onih sa kojima se susreću menadžeri komercijalnih preduzeća i da umetničke organizacije na slobodnom tržištu rade pod takvim finansijskim hendikepom da im je teško da prežive bez javne pomoći. Razlozi za ove razlike se retko razmatraju na sistematičan način. Ovo poglavlje pokušava da prikaže analizu osnovnih faktora koji umetničkim organizacijama otežavaju da napreduju na otvorenom tržištu. Ovi faktori se prikladno mogu razdvojiti na dve kategorije:
– svrha i ciljevi umetničkog rada, koji su odvojeni od komercijalnih ciljeva, dovode do finansijskih poteškoća. Razlike te dve vrste svrha i ciljeva se nazivaju teleološke razlike;
– postoje odredjeni hendikepi svojstveni načinu proizvodnje, to su tehnološke razlike.

Pokušaćemo da dokažemo da su hendikepi koje nameću ovi kombinovani pritisci tako bezuslovni da umetnost, da bi na pravi način funkcionisala, mora da prima javnu pomoć koja je sveobuhvatnija od vrste i nivoa javne pomoći koju sada primaju umetničke kuće. Iznećemo i neke sugestije koje se tiču optimalnog odnosa izmedju umetnosti i javne pomoći.

Društvena politika prema umetnosti

Na prethodnim stranicama je raspravljano o raznim karakteristikama postindustrijskog društva i ukazano je na činjenicu da je umetnost kao ljudska aktivnost nedvosmisleno uskladjena sa opštim promenama ovog društva i da će umetnost stoga najverovatnije sve više preovladavati. Medjutim, da li će umetnost, iako preovladava, obavljati svoju društvenu ulogu, kao što je ranije naglašeno, zavisiće od politike društva prema umetnosti.

Lepe umetnosti protiv komercijalizovane umetnosti

Pre nego što počnemo sa raspravom o politici društva, mora se identifikovati razlika izmedju komercijalizovane i lepih umetnosti. Da bi se napravila ova razlika analizirao bih svrhu kreacije i njen efekat. Lepe umetnosti su uglavnom orijentisane ka višem cilju, a ne samo ka prodaji. To niukom slučaju ne znači da umetnici zanemaruju primaoce, bilo da se radi o čitaocima, gledaocima ili publici, pošto da bi se bilo koja umetnička kreacija konzumirala, mora biti prisutna interakcija sva četiri činioca:

1) stvaralac,
2) tumač izvornog dela
3) izvodjač,
4) publika.

U ovoj konotaciji se ne uzima u obzir umetnik koji uvek u sebi objedinjije sva četiri činioca. Za komercijalizovanu umetnost bitno je, što se tiče namere umetnika, da on kreće od onoga šta želi publika, tumači ono što diktira ukus koji preovladava i nakon toga stvara svoje delo u skladu sa ovim rasudjivanjem.
Namera sama po sebi, medjutim, ne bi razlikovala lepe od komercijalizovane umetnosti. Uticaj koji umetnost ima je odlučujući faktor za razlikovanje istih. Komercijalizovana umetnost koristi postojeće nivoe potreba, dok lepe umetnosti obogaćuju potrebe dodajući nove nivoe onima koji već postoje. Tako, po mojoj definiciji, komercijalizovana umetnost iskorišćava ljudski potencijal dok mu lepe umetnosti doprinose.
Može se predvideti da će društvo suočeno sa nemirom i osećajući “društveno-ekološke pukotine” došiveti otudjenje i frustraciju. Jedan način za savladavanje ovog otudjenja i frustracije je da se okrenemo potrebama i tražimo način za njihovo zadovoljavanje. Na primer, često kad se osećamo otudjeno i frustrirano jedemo. Ako se okrenemo Maslovljevoj “hijerarhiji potreba” možemo analizirati stepen do koga ljudi idu da bi zadovoljili svoje potrebe radi oslobadjanja od otudjenosti. Kad nastane dati nivo potreba, vremenom će, da bi se ublažile frustracije, doći do pada na lestvici hijerarhije potreba, pošto potrebe višeg nivoa pružaju smanjeno marginalno olakšanje. Najniža potreba u ovoj hijerarhiji na koju se pojedinac može spustiti je preživljavanje. Kriminal, nasilje i seks su u vezi sa ovim nivoom potreba. Tako da se u vezi datog nivoa potreba uočava da što je veći nemir, biće veći nivo otudjenosti, i na kraju će biti veći pad na najniži nivo zadovoljenja potreba.
Ovo je, verujem, istina ako potrebe ne rastu i ne pomeraju se naviše u hijerarhiji potreba.

Komercijalizovana umetnost, u smislu prethodne definicije, se ne gradi na potrebama. Lepe umetnosti su te koje naglašavaju i povećavaju nivoe potreba. Postoji odredjeni stepen razmene izmedju aktivnosti lepih umetnosti kao sredstava da se postupa sa otudjenom okolinom i aktivnostima orijentisanim ka opstanku.Ako je prethodna analiza prihvatiljiva, lepe umetnosti bi onda trebalo posmatrati ne samo kao sredstvo za društvenu promenu, o čemu smo već raspravljali, već i kao način društvenog opstanka uopšte.
Umetnost bi trebala da obavlja funkciju katalizatora društvene promene i prilagodjavanja. Medjutim to se neće ostvariti putem komercijalizovane umetnosti koja iskorišćava i tako ojačava postojeće stanje. Lepe umetnosti su te koje grade i donose promene.
Čvrsto verujem da će budućnost, kao što je prikazano u drugom delu ove rasprave, biti po prirodi umetnički intenzivna. Većina promena u postindustrijskom društvu potkrepljuje ovakav razvoj. Me|utim, ovaj razvoj uglavnom bi mogao da bude prisutan u aktivnostima komercijalizovane umetnosti, to jest umetnosti koja je u najvećoj meri usmerena ka prodaji na tržištu. Umetnost bi mogla da bude još jedna vrsta proizvoda, samo različita po formi od industrijske robe iz čega sledi, da u tom slučaju, ne može da vrši svoju društvenu ulogu u smislu prethodne diskusije. Da li će lepe umetnosti, koje su funkcionalne, ili eksploatativna komercijalizovana umetnost biti naglašena u budućnosti, zavisiće od sposobnosti društva da savlada neke od prepreka koje je industrijsko društvo postavilo za razvoj lepih umetnosti.

Predgovor 7
Predgovor novom izdanju 11
Uloga umetnosti u postindustrijskom društvu 15
Potreba društva za umetničkim institucijama 17
Umetnost i glavne karakteristike postindustrijskog društva 20
Politika društva prema umetnosti  25
Lepe umetnosti protiv komercijalizovane umetnosti 25
Neke od prepreka lepim umetnostima 27
Koliko košta jedan umetnik? 29
Teleološke razlike 32
Tehnološke razlike 36
Zaključci 40
Post scriptum 42
Administriranje za umetnost 45
Uloga upravnog odbora 48
Položaj i uloga umetničkih administratora 49
Obrasci upravljanja 50
Uloga upravnog odbora u scenskim umetnostima:
Menadžerska analiza  55
Željena funkcija upravnih odbora  60
Organizovanje upravnog odbora 65
Sprovođenje odluka 69
Odgovornosti upravnog odbora 72
Razmišljanje o budućnosti upravnog odbora u
scenskim umetnostima  73
Umetnost, društvo i administracija:
uloga i obuka umetničkih administratora 75
Klima i misija umetničkih institucija 78
Karakteristika umetnosti kao “robe” 80
Upravljanje umetnošću 81
Organizaciona klima 82
Zona manevrisanja umetničkog administratora 84
Domeni formalnog autoriteta umetničkih administratora 85
Željene karakteristike umetničkog administratora 86
Obuka umetničkog administratora 87
Unutrašnji poslovi 88
Odnosi sa okruženjem 89
Zaključci  89
Post scriptum 91
Seattle opera – primer izgrađivanja politike
menadžmenta za umetnost 95
Produkcija – internacionalna i nacionalna opera 101
Izbor repertoara za sezonu 103
Kriterijum za selekciju repertoara 103
Prezentacija i reakcije kritike 105
Organizacija 109
Organizaciona filozofija 114
Pomoć volontera 116
Izbor volontera 116
Aktivnosti volontera 118
Druge aktivnosti  119
Problemi sa parkiranjem 119
Prodaja karata 120
Cene karata 120
Prikupljanje novca 121
Planovi o budućoj ekspanziji 121
Finansije  124
Prilog:
Osnovni principi upravljanja 127
Šta znači upravljati 129
Predviđanje kvaliteta odluka 133
Nesaglasnost uloga 135
Niko nije savršen menadžer 138
Konflikti su neizbežni i suštinski važni za dobro upravljanje 141
Efikasnost sprovođenja odluka 143
Kako da predvidimo uspeh organizacije 145
Primena na ličnom nivou 147
Primena na nivou porodice 148
Primena na nivou kompanije 148
Primena na nivou društva  149
Zaključci 149
Bibliografija 153
O autoru 155
Adizes Southeast Europe 157

KAKO ČITATI ISAKA ADIŽESA

Već u uvodnim stranicama knjige “Menadžment za kulturu” autor se pita kakav treba da je menadžment u kulturi u postindustrijskom društvu. Pri tom koristi svoje iskustvo u toj oblasti u Sjedinjenim Američkim Državama. Kako je naša zemlja  specifičan slučaj društva u tranziciji (iz specifičnog oblika socijalizma ka liberalnom društvu), dakle,  veoma daleko od društvene strukture SAD i evropskog Zapada,  pitamo se kako nam može koristiti ova knjiga koju držimo u ruci.
Kad je beogradski “Atelje 212″ godine 1969. gostovao u njujorškom Linkoln centru sa predstavom “Razvojni put Bore Šnajdera” Aleksandra Popovića, pitali smo se kako taj satirični komad na temu socijalističkog društva, i pored simultanog prevoda,  može da shvati publika visoko razvijenog kapitalizma. Jedan od tamošnjih najuglednijih kritičara  napisao je da, iako se nekome čini da problem nekompetentnih rukovodilaca u nekom bednom preduzeću na dalekom Balkanu u punom jeku izgradnje komunizma može biti stran američkoj publici, on tvrdi da suštinski nema razlike između tog rukovodioca i nekompetentnih menadžera u nekim američkim preduzećima.
Setio sam se ove kritike, čitajući Adižesovu knjigu. Kad sam počeo da je čitam, pitao sam se šta može da nauči čitalac koji živi u društvu sa mukama jednog prelaznog perioda sa korisnim i veoma stručnim savetima zasnovanim na iskustvu u kapitalizmu.  Ovog puta je slučaj obrnut od mog njujorškog primera. Problemi menadžmenta u kulturi u našem teško definisanom društvu u mnogome su slični sa problemima rukovođenja u razvijenom postindustrijskom kapitalističkom društvu.
Čak i onaj sa malim iskustvom rukovođenja u kulturi kod nas, čitajući Adižesovu knjigu, brzo će doći do sličnog saznanja.
Zato na pitanje iz naslova “Kako čitati knjigu Isaka Adižesa“, preporučujem da svaki istinski zainteresovan čitalac koji hoće da izvuče neku praktičnu ili teorijsku korist, treba da je čita, kako sam to ja učinio – sa olovkom u ruci da bi zabeležio zapažanja, asocijacije i najkorisnije savete. Priznajem da sam imao i svetložuti marker, i u knjizi podvlačio najbolja i najkorisnija mesta. U slučaju ovakvih knjiga nije varvarski u svojoj knjizi podvlačiti  markerom i ono što smatamo da je najvažnije i osvežavajući dopunjena znanja kao impuls za našu praksu.
Dakle, beležite sve što mislite da se direktno može primeniti kod nas, kao i ono što je kod nas primenjivo sa malim izmenama! Beležite i ono sa čime se uopšte ne slažete i kako vi mislite da je pravi odnos prema nekom pitanju menadžmenta u kulturi! Beležite primere iz vaše prakse i sva  tri slučaja!
Ja ću vam sada na svom primeru prikazati nešto od onoga što sam ja zabeležio čitajući knjigu  koja vam je u rukama.
Isak Adižes misli veoma nedogmatski. Nad svakom svojom postavkom on se pita da li je ona apsolutno tačna, tako da i u finalu knjige koja je sva jedna velika potraga za idealnim menadžerom kaže izričito da idealnog umetničkog menadžera nema, ali to ne znači da ne treba težiti što boljem menadžeru. A za njega je pravi menadžer u kulturi, ličnost velike posvećenosti umetnosti, istančanog osećaja i sposobnosti da se ceni društvena uloga umetnosti,  uz veliki stepen tolerancije za rizik, visok nivo analitičke inteligencije, najzad, i uz spremnost da se podnese anonimnost u svetu egoista, kao i sklonost ka praktičnom delanju. Sve to u isto vreme sa uživanjem u novotarijama i spremnošću da se radi u timu i uživa u nagradama.
Zapažanja u vezi sa upravnim odborima u umetničkim ustanovama su dragocena, iako su u kapitalizmu upravni odbori zaduženi, kako on to izričito kaže, dužni da obezbede sredstva, sve ostalo je primenjivo i kod nas. Pitanja koja treba raščistiti pre nego što se neko angažuje u upravnom odboru po Adižesu zaista su inspirativna – da li ima dovoljno raspoloživog vremena, koliko je drugih odbora član, da li je ranije bio član odbora umetničkih organizacija i koliko je doprineo toj organizaciji, da je stvarno savestan i da li će raditi iz razloga lične posvećenosti umetnosti.
Za postindustrijsko i neoliberalno društvo,  naročito kad se radi o SAD, neverovatno je važno što naglašava i u tim društvima potrebu za vrhunskom, nekomercijalnom kulturom. To je verovatno najdragoceniji savet koji upućuje tom društvu, a predajući na ovu temu na najuglednijim univerzitetima SAD i sveta, može nešto i da postigne u razvijanju svesti da nema razvoja društva koje ne čini sve da se razvije vrhunska umetnost. Da nije dogmata, potvrđuje i to što on svaki taj globalni i ključni stav, dopunjava tezom da se ne sme ni vrhunska,  ni dotirana i pomagana kultura  zaštititi od uticaja publike i tako je materijalno obezbediti da može da ne obraća pažnju na faktor publike u recepciji umetnosti.
To svoje mišljenje autor potkrepljuje citatom (Adižes citira retko, ali kad nekog citira onda su to zaista inspirativni stavovi): “Umetnost se ne sme izjednačiti sa zabavom. Društvo je dodelilo umetnosti značajan cilj – da pomogne našim građanima da budu u dodiru sa prošlošću, da definišu sadašnjost i da razmišljaju o budućnosti” (William Frohnmayer).
Sa ovim citatom citata završavam svoj uvod u dragocenu knjigu Isaka  Adižesa.
A sad čitaoče, olovku u ruke i počnite da čitate knjigu »Menadžment u kulturi« i zapisujte svoja zapažanja, primedbe i asocijacije…

Jovan Ćirilov

Reviews

There are no reviews yet.

Be the first to review “MENADŽMENT ZA KULTURU”

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*