Autor: Bo Jeghult 

 

Vre­me je da pro­na­đemo neo­p­hod­na al­ter­na­tiv­na re­še­nja za na­gra­đi­va­nje spo­sob­nih li­de­ra.

Da li po­sto­ji mo­guć­nost da se no­vac i vla­sni­štvo ko­je pod­ra­zu­me­va­ju ve­li­ko­du­šni ugo­vo­ri ključ­nog oso­blja iz sa­mog vr­ha pred­u­ze­ća do­pu­ne ili za­me­ne ne­kom dru­gom va­ri­jan­tom ko­ja bi se za­sni­va­la na unu­tra­šnjoj mo­ti­va­ci­ji? To bi bi­lo po­želj­no iz vi­še raz­lo­ga. Ne za­to što ne­ko že­li da od­bi­je no­vac, već za­to što su ma­te­ri­jal­ni si­ste­mi na­gra­đi­va­nja vi­še pu­ta za­ka­za­li. Ne sa­mo u po­gle­du mo­ti­va­ci­je, već i u po­gle­du mo­ra­la.

Da li mo­že­mo da pro­gla­si­mo ne­ke pri­vred­ni­ke po­ča­snim pro­fe­so­ri­ma ili dok­to­ri­ma? Već du­go se go­vo­ri o to­me da bi po­red še­fov­skih po­zi­ci­ja tre­ba­lo da po­sto­ji i ne­ka al­ter­na­tiv­na pro­fe­si­o­nal­na le­stvi­ca, a ta za­mi­sao je na ne­ko­li­ko me­sta i spro­ve­de­na.

Ovo re­še­nje bi ob­ra­do­va­lo i tvor­ce si­ste­ma na­gra­đi­va­nja.

Me­đu pri­vred­ni­ci­ma ne­ma mno­go pro­fe­so­ra. Po­ve­ća­ti nji­hov broj bi­lo bi pri­lič­no va­žno za ne­ka pred­u­ze­ća ko­ja pu­no ula­žu u is­tra­ži­va­nje i teh­no­lo­gi­ju.

Kraj­nje je vre­me da uve­de­mo jed­nu ova­kvu al­ter­na­tiv­nu pro­fe­si­o­nal­nu le­stvi­cu. O njoj se već go­di­na­ma go­vo­ri, ali se ni­šta ne de­ša­va.

Do­bar struč­njak naj­če­šće na­pre­du­je ta­ko što bi­va po­sta­vljen na sve vi­še še­fov­ske po­zi­ci­je. To po pra­vi­lu do­vo­di do kla­sič­ne si­tu­a­ci­je u ko­joj pred­u­ze­će gu­bi do­brog struč­nja­ka, a do­bi­ja pro­seč­nog še­fa.

Mo­žda bi tre­ba­lo da opo­na­ša­mo svet fil­ma sa nje­go­vim Zlat­nim pal­ma­ma, Oska­ri­ma itd. Ili da nam uzor bu­de ce­re­mo­ni­ja do­de­le Gre­mi na­gra­da pri če­mu bi se na­gra­đi­vao naj­bo­lji uči­nak go­di­ne u pri­vre­di. Sa no­mi­na­ci­ja­ma i ko­nač­nim pro­gla­še­nji­ma. Sla­žem se, na­rav­no, da je ovo ma­lo čud­na ide­ja.

Isto ta­ko mo­žda mo­že da nas in­spi­ri­še No­be­lo­va ili Po­lar na­gra­da. Kad bi Udru­že­nje pri­vred­ni­ka Šved­ske na­pra­vi­lo ma­lo vi­še bu­ke oko od­li­ko­va­nja “Šved­ski pri­vred­nik go­di­ne” od to­ga bi mo­gla da se na­pra­vi zna­čaj­ni­ja na­gra­da. Ili bi tu na­gra­du mo­žda tre­ba­lo da po­de­li­mo u kla­se po­put mar­ke­tin­ga, ino­va­ci­ja, ljud­skih re­sur­sa i fi­nan­si­ja. A mo­gli bi­smo i da or­ga­ni­zu­je­mo Oskar struč­no­sti sa na­gra­da­ma, na pri­mer, za naj­hu­ma­ni­jeg še­fa, še­fa go­di­ne itd.

Znam da mno­go slič­nih stva­ri već po­sto­ji. Ne­ko­li­ko li­sto­va i ma­ga­zi­na je sti­dlji­vo za­po­če­lo rad na na­gra­da­ma ovog ti­pa. No, ta ime­no­va­nja ni­su do­volj­no pri­zna­ta. Sva­ka­ko ne to­li­ko da bi mo­gla da za­me­ne mi­li­on­ske na­dok­na­de ko­je do­no­se pro­gra­mi bo­nu­sa.

Uz do­bar mar­ke­ting jed­no ova­kvo ime­no­va­nje bi mo­glo da pre­ra­ste u ne­što što bi mo­glo da za­me­ni mi­li­on­ske bo­nu­se ko­ji slu­že sa­mo da po­ka­žu da je ne­ko ne­pri­ko­sno­ven na tr­ži­štu.

Po­treb­no je me­đu­tim da se sve to po­dig­ne na vi­ši ni­vo.

Kli­ce se, kao što sam re­kao, mo­gu pro­na­ći u po­je­di­nim udru­že­nji­ma po­slo­da­va­ca i in­te­re­snim or­ga­ni­za­ci­ja­ma. Ali još ni­je do­stig­nut ni­vo ko­ji je neo­p­ho­dan da bi ime­no­va­nje mo­glo da oba­vlja funk­ci­ju o ko­joj je ov­de reč.

No­be­lo­va na­gra­da za eko­no­mi­ju je ne­što če­mu bi bi­lo vred­no stre­mi­ti, ali je ona s dru­ge stra­ne ne­do­sti­žna “obič­nim” ru­ko­vo­di­o­ci­ma pred­u­ze­ća. Da­kle, ve­ro­vat­no tre­ba da ci­lja­mo za ni­jan­su ni­že…

Si­gur­no bi­smo mo­gli da osmi­sli­mo bo­lje kri­te­ri­ju­me od po­me­nu­tih, no njih sam na­veo samo pri­me­ra ra­di.

Ni­ko ne tvr­di da je sve ovo la­ko. Ali ve­ro­vat­no nam se is­pla­ti da raz­mi­šlja­mo u tom prav­cu.

Si­gur­no s pra­vom ve­ru­je­mo da bi di­rek­to­re ko­ji već po­se­du­ju de­se­ti­ne mi­li­o­na kru­na vi­še sti­mu­li­sa­la pa­žnja dru­gih, pre sve­ga ko­le­ga, ne­go do­dat­ni mi­li­o­ni na već po­za­ma­šnim ban­kov­nim ra­ču­ni­ma.

Na na­uč­nom po­lju je za­ni­mlji­va pri­ča o Džo­nu Ke­šu, do­bit­ni­ku No­be­lo­ve na­gra­de za eko­no­mi­ju 1994, o ko­me je sni­mljen film „Blistavi um“ re­ži­se­ra Ro­na Ha­u­ar­da. Na­kon što je po­zna­ti struč­njak po­sti­gao fan­ta­stič­ne re­zul­ta­te, ko­le­ge su mu po­klo­nile po jed­no svoje lično na­liv­pe­ro. Sce­na u ko­joj mu je­dan po je­dan ko­le­ga do­de­lju­ju na­liv­pe­ro osta­vi­la je na me­ne sna­žan uti­sak. Do­bi­ti ova­kvo pri­zna­nje od osta­lih pri­zna­tih na­uč­ni­ka mo­ra da je bio sja­jan ose­ćaj. Ni u ovom slu­ča­ju ne mo­gu da za­mi­slim ne­ku dru­gu na­gra­du ko­ja bi mo­gla da se po­re­di s tim do­ži­vlja­jem!

Nas na­rav­no sti­mu­li­šu raz­li­či­te stva­ri. Ne­ki bi re­kli da je pa­žnja ko­le­ga ba­nal­na stvar. Ipak je va­žna sa­mo eko­nom­ska stvar­nost.

Da, si­gur­no je da ne po­sto­ji sa­mo jed­na stvar ko­ja sve nas mo­ti­vi­še. Mo­ti­vi­šu nas raz­li­či­te stva­ri.

Ne­ke mo­ti­vi­še pa­žnja dru­gih.

Dru­ge mo­ti­vi­šu rad­ni iza­zo­vi sa­mi po se­bi.

Ne­kog tre­ćeg ma­te­ri­jal­ne na­dok­na­de.

Za­to je va­žno da ot­kri­je­mo šta je ono što mo­ti­vi­še i pri­ja upra­vo na­šem ključ­nom oso­blju. Bu­di­te si­gur­ni da to ni­je uvek no­vac. Ali, ako se ne nu­di ni­šta dru­go, za­što ga od­bi­ti.

Že­lim sa­mo da na­gla­sim da po­sto­ji i mo­že da se na­đe al­ter­na­ti­va ma­te­ri­jal­nim na­gra­da­ma.

Ako ta­kve al­ter­na­ti­ve ne­ma, mi­li­o­ni po­sta­ju je­di­ni na­čin da se upo­re­di­mo sa dru­gi­ma.

Ali ko­li­ko vre­me­na i ener­gi­je smo stvar­no ulo­ži­li u pro­na­la­že­nje al­ter­na­ti­ve ma­te­ri­jal­nim na­gra­da­ma? To tre­ba da po­sta­ne naš bu­du­ći iza­zov.

Pr­vo tre­ba da na­u­či­mo da do­bro me­ri­mo i pre­po­zna­je­mo ono što je va­žno za pred­u­ze­će i na šta pri­tom po­je­di­nac o ko­jem je reč mo­že da uti­če.

Za­tim tre­ba da ot­kri­je­mo šta mo­ti­vi­še tog po­je­din­ca ili gru­pu ka­ko bi­smo zna­li šta da mu po­nu­di­mo kao na­gra­du za do­bar re­zul­tat.

Šte­ta što je de­ba­ta, ko­ja je vo­đe­na po­sled­njih go­di­na, do­ve­la u pi­ta­nje po­jam bo­nu­sa. Jav­no mne­nje po­ne­kad do­ži­vlja­va bo­nus kao pro­iz­vo­ljan si­stem na­gra­đi­va­nja ko­ji vi­ši še­fo­vi ko­ri­ste da na­gra­de sa­mi se­be.

Reč bo­nus bi pak tre­ba­lo da nas aso­ci­ra na ne­što što do­bi­ja­mo kao do­da­tak. Bo­nus će se ta­ko i do­ži­vlja­va­ti kad ga bu­de­mo do­de­lji­va­li po­je­din­ci­ma ko­ji su ulo­ži­li van­red­ne na­po­re u svo­je pred­u­ze­će na po­lji­ma ko­ja su od ključ­nog zna­ča­ja za or­ga­ni­za­ci­ju i pri­tom po­sti­gli ve­će re­zul­ta­te ne­go što se od njih u po­čet­ku oče­ki­va­lo. Ta­da će kri­ti­ka za­mre­ti, a bo­nus će po­je­din­ci­ma da­ti do­dat­ni pod­strek ko­ji pri­želj­ku­ju vla­sni­ci i upra­va.

 

Odlomak iz knjige “Šargarepe – o motivaciji bonusima i nagradama” Bo Jeghult